„U vremenu u kojem se reč sve češće gubi u buci, poezija Nemanje Zivlaka stoji kao tiha, ali postojana odbrana vrednosti koje su temelj našeg kulturnog i duhovnog identiteta. Njegovo pesničko delo, iako mlado po obimu, zrelo je po etičkoj doslednosti, poetskoj disciplini i unutrašnjem naboju koji ga čini dostojnim naslednikom kočićevske misli.
Zivlak je pesnik koji ne beži od odgovornosti. Njegova poezija, sabrana u zbirkama Žito i Vila (2022) i Eho vremena (2024), svedoči o dubokoj veri u snagu jezika, u ljubav kao pokretačku silu, i u čoveka kao moralno biće. U njegovim stihovima prepliću se rodoljublje i nežnost, istorijska svest i intimna ispovest, tradicija i savremenost — sve to u službi istine, pravde i lepote.
Kao i Petar Kočić, Zivlak ne piše da bi se dopao, već da bi probudio. Njegova poezija nije ukras, već poziv — na budnost, na ljubav, na otpor zaboravu. Njegova reč nije retorika, već svedočanstvo. U vremenu u kojem se često gubi osećaj za meru, za koren, za zajednicu, Zivlak svojim stihovima podseća da poezija može biti i molitva i mač, i uteha i opomena“, piše, između ostalog, u Obrazloženju za nominaciju za Kočićevu nagradu od strane izdavača „Književni ESNAF“, direktora i urednika ESNAF-a Ilije Šaule.
Razgovarala: Neda Gavrić
Na pitanje za naš portal: Šta je, po Vašem unutrašnjem kriterijumu, prevagnulo da baš Nemanja Zivlak bude kandidat Književnog ESNAF-a za Kočićevu nagradu i kako njegova poezija odzvanja u čitaocu u odnosu na misiju koju Kočićevo ime nosi?, Ilija Šaula je odgovorio:
– Poezija Nemanje Zivlaka izvire iz duha naroda i podneblja u kojem je pesnik rođen i stasao. Njegov stih, svojom orginalnošću, snagom i doslednošću u izrazu, podseća na delo Petra Kočića, ne samo po poetskoj čestitosti, već i po odanosti jeziku i narodu.
U Nemanji vidimo pesnika koji nije samo poeta lepote i mirisnih polja cvetnoga maja, već glas savesti, mladog autora na predodređenom stvaralačkom putu, čije se dosadašnje delo već izdvaja po zrelosti, a nagrada poput Kočićeve mogla bi mu biti podstrek ka još većim visinama.
Književni ESNAF nastoji da prepozna i podrži autore u punoj snazi, a Zivlak upravo to jeste: pesnik sa punim jedrima, koji svojom rečju može postati ono što je Kočić bio u svom vremenu. Njegova poezija odzvanja u čitaocu kao istina, kao nasleđe i kao obećanje, kazao je Šaula za Pokazivač.
U intervjuu za Pokazivač, pesnik Nemanja Zivlak, osvrće se na značaj poezije kao izraza ljubavi, duhovne doslednosti i nacionalnog ponosa. On govori o svojoj nominaciji za Kočićevu nagradu kao priznanju za predani rad i odgovornost prema idejama slobode, istine i rodoljublja koje je uključio u svoj pesnički rad. Takođe, ističe važnost poetske misije u održavanju nacionalnog identiteta i mentaliteta, posebno kada je u pitanju tradicija koja povezuje šire prostore Bosanske Krajine.
Vaše pesme prožimaju ljubav, rodoljublje i duhovnu doslednost — šta za Vas znači nominacija za Kočićevu nagradu od strane izdavača Vaše knjige, a u kontekstu poetičke odgovornosti koju nosite?
Draga Nedo, prije svega želim da pozdravim čitaoce portala „Pokazivač“ i Vas.
Nominacija je došla kao nagrada za predani rad, ali i kao odgovornost prema budućem radu, te za ovako jednu prestižnu nagradu biti nominovan jeste prijatno, ali nije gordeljivo. Drugo, odgovornost za napisano i odgovornost za rečeno je minorna u odnosu na odgovornost prema idejama koje se kriju u napisanom i rečenom, a ideja rodoljublja, nacionalnog ponosa, zapravo ideja ljubavi i istine je uvijek nosila najveću odgovornost, jer nijedna glava nije pala zbog laži, ali je bezbroj glava palo zbog istine.
Kako vidite lik i delo Petra Kočića kao deo sopstvene pesničke tradicije — da li postoji poetska linija koja Vas povezuje s njegovom rečju i misijom?
S obzirom na to da u širem kontekstu dijelim skoro isti zavičaj sa Petrom Kočićem, a to je Bosanska Krajina, potpuno je logično i normalno da se nastavim na ideje onih književnika i mislilaca koji su me okruživali. Pritom ne mislim samo na Petra Kočića, mislim i na Branka Ćopića. O Branku ne bih mnogo širio temu, ali želim da naglasim da samo onaj ko poznaje mentalitet ljudi sa Grmeča imao bi pravo govoriti o Brankovom djelu, jer je njegovo djelo usko vezano sa tim mentalitetom. Zapravo, Branko je mentalitetom zaodjenuo svoje djelo i tako sakrio satiru, u suprotnom — rastrgnuli bi ga. Što se tiče lika i djela Petra Kočića, danas imamo bezbroj ljudi koji žele da budu kao Petar Kočić. Ustanici u pokušaju, uprošteno, neradnici i neproduktivni ljudi koji misle da je dovoljno napadati bilo koga i bilo kakvim riječnikom i time ponijeti ime Petra Kočića. Međutim, ne! Petar Kočić je djelom, ali i idejom, rušio tadašnji nakaradni sistem. Ako neko u mojoj poetici prepoznaje njegov uticaj ili barem uticaj njegovog djela — a to je potpuno legitimno — onda smatram da i kroz moje djelo živi ideja Petra Kočića. Zapravo da sam je u svojim pjesmama prilagodio današnjem vremenu. Ne Petra Kočića, ali njegovu ideju da. A ne postoji veća čast nego dijeliti ideje čovjeka koji nikada nije pokleknuo, nije se sagnuo i nije pao — ni pred kim!
Da li osećate da Vaša poezija dopire drugačije do publike u matici i dijaspori — i šta Vas najviše raduje u tim susretima?
Poezija je, prije svega, univerzalna karakterna crta svakoga pojedinca. Neko je ima, neko je nema. I to ne zavisi od meridijana na kojem se prezentuje nego od ljudi kojima se prezentuje. Bilo u matici ili u dijaspori. Nemoguće je poeziju prezentovati čovjeku koji nema osjećaj ili sentibilitet za nju. Njemu je ona smiješna, glupa, ponekad i budalasta. Takav čovjek će se smijati poeziji. Za takve ljude umjetnost, pa i ona vrhunska, je samo gubljenje vremena i besmisleno naglabanje. Naprosto moramo shvatiti da postoje i takvi ljudi. Ja na večerima okupljam drugu vrstu ljudi, ljude koji imaju srce za napisano i koji imaju sluh za ideje koje su napisane. Najveća radost, kao pjesniku i piscu, jeste kada vidim da se te ideje ostvaruju u svakodnevnom životu i kad su primijenjene od strane običnih ljudi. Tek tada shvatam da su susreti imali smisla.
Mislite li da je u vremenu sveopšte buke i informacionog zamora poezija i dalje sposobna da probudi društvenu i ličnu savest?
Apsolutno! To što neko galami i pravi buku — pogotovu danas u vremenu informacione dostupnosti kada nam je sve dostupno na dva dodira ekrana — ne mora nužno da znači da je i važno ili smisleno, jer, draga Nedo, i prazan orah zvoni. Da li će nas poezija probuditi, i da li će nam proraditi savjest čitajući poeziju, to je teško odgovoriti. Hiljadu je odgovora, ali u svakom slučaju ako se budemo družili sa poezijom, u širem smislu sa umjetnošću, nećemo postati zvijeri. Isto važi i za duhovnost. Umjetnost i duhovnost nas brane od zla, ne toliko spoljašljeg koliko ličnog, unutrašnjeg.
Ukoliko dobijete nagradu, kome biste je posvetili — postoji li neki tihi svedok Vašeg pesničkog puta kome dugujete zahvalnost?
Postoji jedna priča iz Svetog pisma o talantima. Previše bih oduzeo vremena kada bih je citirao, a svako može da je pročita ili čuje u hramovima. U kontekstu talanata/talenata bio bih licemjeran kada bih rekao da zahvalnost dugujem porodici, familiji ili kome već. Zahvalnost dugujem onome koji mi je dao talenat i šansu da boravim na ovoj zemlji. Među milionima potrebitih, među milionima sakatih i obogaljenih, On mi je dao šansu i priliku da imam dobro zdravlje i da pišem. Stoga: slava Bogu! Ujedno, ovom rečenicom vas pozdravljam i zahvaljujem na izdvojenom vremenu za naš razgovor.
