Uvek smo se razlikovali
po boji sveta u očima,
a bili jedno:
Šuma i Nebo.
***
Milo moje
kad te se setim
imam strahovitu potrebu
da nahranim onu pticu ,
koju sam ostavila
u tvojoj trepavici.
Lanad, što žedna mre
kraj tvojih dužica,
da pustim na slobodu…
I one stilovane vrapce
na prostirci od žice ;
da ne žuduju mrvice s praznog stola.
O milo moje ,
moja je potreba
sa usne tvoje da odlepim saće meda,
s tvojih grudi harmoniku radosti.
Iz oka tvog da uberem jedan Maj
u kom su procvetali pogledi…
Milo moje
kako smo zalutali …;
Ja u tvoje oko omagljeno
a ti u šumi prsa prežutelih…
Nerandža Kostić: Šuma i Nebo
Prethodni tekst
Nerandža Kostić
Rođena 1965. u Požarevcu, živi u Donjem Milanovcu. Januarsko dete srećnih roditelja i srećna majka, nezaposleni likovni tehničar koji piše poeziju.
,,Rođen si slučajno i život su bacili slučajno pred tvoje oči kao bajku, naučili te da bezbrižno letiš prostranstvima plavim sve do zvezda...al nisu rekli: Jupiter je daleko i Bog i vila…Sreća neobećana, a život tvoj samo jedan!!!”
