Eto me opet u ulici izgubljenih nada,
da očima napijem krčag duše
i rascvetam latice jasminova.
Po pustoši znam,
da su vrata već odavno zamandalila belo ruho
al’ nemam kud, od srca.
Slušam zamrznutih liska jecaj…;
tu, blizu mog uva,
poznati dodir raskomadanih pahulja…
I, znam da nećeš upaliti fenjer,
dok sneži decembra huk.
Kroz avlije šušte srebrnjaci zvezda;
Svaka je otopila srd.
Eh, kako te je volela ta čudna mala, nekih decembarskih noći…
Otopila se i sama, bešumno na zgužvanoj plahti.
Da l’ osetiš, kad sklopiš oko, da je tu još ima…?
Kad te samoća zaboli,
slušaj kako decembar šapuće o divnoj priči dvoje blesana…
Ej, šašavo moje,
opet padaju snegovi.
