fbpx

NIKADA VIŠE

Foto: Marko Marković
Foto: Marko Marković

Tako me nekada želja mine
da budem u polju maleni klas,
kad noć niz ravnicu otpočine
i utihne cvrčaka umoran glas.

Hteo bih samo da se skrijem
i odem daleko, lakim hodom,
u tanku nit bilja da se svijem,
i budem ništa pod plavim svodom.

Da svoj mali vek odćutim
i ne povredim ni jednu vlat,
pa kada u oku sunca požutim
da odem u nebni nepovrat.

Dao bih srce za tanki struk,
dao bih reč za tihi san.
Utopio bih se u zrak i zvuk,
i bio zauvek slobodan.

Tako me nekada želja mine
i prati ko sena, uporno, odvek,
da budem klas, sred divljine,
ali nikada više čovek

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.