Nikola Trifić: Intervju sa Nevenom Milosavljević

Po mišljenju mnogih njena pojava na književnoj sceni Srbije donela je onu preko potrebnu novu energiju i svežinu; iskru života i nadu, da kulturna i umetnička tmina u kojoj živimo ipak, nije hronično, već samo neko akutno i prolazno stanje. Ako je svaka pesma ove mlade autorke za “uspavano kulturno nebo” značila rađanje zvezde- tračak svetlosti i sjaja, onda je njena prva zbirka pesama “Istočnik” ništa drugo do rađanja one zvezde nad zvezdama; zvezde koju zovemo “Sunce”, na čijoj bi se toploti stiha i talenta- bez ikakvog preterivanja, danas mogli ugrejati i jedna Desanka Maksimović, ili jedan Rakić, Dis i Dučić.
Nevena Milosavljević; pesnikinja iz Zvečana, dama rođena 1990. godine, profesor srpske književnosti i jezika, supruga i majka dvoje dece- u ekskluzivnom intervjuu za naš portal govori o iskustvima i impresijama vezanim za svoj dosadašnji rad i za objavljivanje svoje prve zbirke pesama “Istočnik”.

Nikola: Zbirka “Istočnik” je tvoje prvo književno delo. Kakve to emocije budi u tebi?

Nevena: Ono što je važno da čitaoci znaju je, da godinama istovremeno spremam nekoliko rukopisa, ,,Istočnik“ je prva knjiga koja će izaći iz štampe, dok rukopis knjige Duhovnice (Otačnik) sačekaće neki povoljniji period. Mnogo mi je žao što knjigu duhovnih pesama ,,Duhovnice (Otačnik)“ nisam uspela da objavim za života našeg blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, od koga sam dobila blagoslov za štampu prošle godine. Niko od nas nije slutio šta će doneti ova nesrećna godina, ali vrednost blagoslova za mene sada je još jača i daje mi zadatak da se toj knjizi posebno posvetim. Ostaje samo žal što nisam imala prilike da odnesem knjigu dragom duhovnom ocu i da se zahvalim. Pored ove dve knjige imam dosta materijala i za drugačije rukopise, kao što su minijature i haiku poezija, misli, crtice, aforizmi, eseji, književni ogledi, a pre desetak godina sam zapisivala i ,,Dnevnik snova“, čijim sadržajem su mnoge pesme u ,,Istočniku“ bile inspirisane. Ono što mi nedostaje je vreme, mnogo me obaveza čeka, jer pored svega ja sam i majka, a i još uvek student master studija, prosto je neverovatno da mogu sve uklopiti. Što se tiče emocija u vezi ove knjige, nekako, kada predugo na nečemu radiš vremenom emocije splasnu, tako da se radujem, ali umereno, isto toliko umereno, koliko imam i očekivanja od iste knjige kada izađe iz štampe.

Nikola: Izdavač je “AS izdavaštvo” iz Zvornika u Republici Srpskoj. Šta nam možeš reći o njima, i o vašoj dosadašnjoj saradnji?

Nevena: Naša saradnja je počela 2017. godine, sasvim slučajno, kada sam se na njihovom konkursu pojavila kao takmičar. Potom sam osvojila Pohvalu za prvi rukopis knjige, čiji je radni naslov bio ,,Susret”, tada sam bila zapažena od izdavača i tadašnjeg žirija. Počeli smo saradnju tako što sam uradila recenziju za jedno njihovo izdanje, a iz proizišlog zadovoljstva, kako autora, tako i samog izdavača, saradnja se nastavila. Pored toga sam i samostalno uređivala knjige svojim prijateljima i ljudima koji su mi se obraćali za savete i pomoć. Naša saradnja se već odavno pretvorila u prijateljstvo, tako da naš tim više nije samo radno okruženje, već onaj lepši deo posla – druženje.

Nikola: “Istočnik”, kao naslov zbirke. Zašto?

Nevena: Mislim da nijedna reč ne bi mogla lepše i obuhvatnije da prikaže moje pesme od istočnika. Kao i za svakog autora, naslov je i za mene bio velika nedoumica, pa sam inspiraciju pronašla u svojoj pesmi ,,Istočnici“, od koje se nekoliko stihova nalazi na zadnjoj korici knjige:

,,Bolje da ne znam za sebe,
nego da me napuste sećanja,
mirisne kadionice
što dušu nakađuju,
neuvenljivi cvetovi
što platno nazvezdaju,
istočnici mog postojanja.“

Sama reč istočnik u etimologiji ima svoje značenje i sinonime: izvor, izdan, zdenac, kladenac, izvorište, ali u prenesenom značenju to je ishodište, život, sve ono što nas podseća na Tvorca.

U mojoj pesmi taj istočnik je sećanje, ne samo na prošlost ovog života, već sećanje na ,,prvu slavu“, onu o kojoj Petar Petrović Njegoš piše u svojoj ,,Luči Mikrokozmi“, onoj, kada je čovek bio u Raju, gotovo ravan angelima i kada je ,,pao“ zbog neposlušanja, jer poslušanje je osnova svih ostalih vrlina i prvi stepenik našeg ushoda ka Gospodu. Otuda na početku moje knjige stihovi iz Luče mikrokozme“ P. P. Njegoša:

,,Zaborave san te obuzeo,
ti si prvo blaženo bitije
i istočnik besamrtne sreće,
rajska polja, vječito blaženstvo,
životvorni pogled stvoritelja
zaboravi nesrećnoj predala.“
‒ P. P. Njegoš

Ovaj citat Petra Petrovića Njegoša stoji na početku knjige, kao pojašnjenje poezije, kao pandan mojim stihovima na poslednjoj strani korice. Neko sam ko je mislio o svakom detalju, od naslova, pa sve do dizajna korica. Svaki detalj u knjizi je simboličan i čeka dovoljno zainteresovanog istraživača da ih protumači.

Nikola: Zbirka je podeljena na čak sedam celina koje nose nazive: Agape, Krug, Trnova lestvica, Poslednji faust, Gestimanski vrt, Sinajska gora i Soneti. Tu je i “knjiga o knjizi” po imenu: “Knjiga o fragmentima bola” s podnaslovom “Put suza”. E sad, ovakav način formatizovanja pesničkog rukopisa nije retkost, naprotiv. Ipak, neverovatna je širina tvog opusa u samo jednoj zbirci. Prosto je impresivan broj tema koje si obradila, kao i količina emocija koje si u to unela. Kaži nam nešto više o tome?

Nevena: Kao što sam već napomenula u mojoj knjizi ništa nije slučajno i na svakom koraku su skriveni simboli koje ću delom osvetliti u ovom razgovoru, a onaj nesagledivo veći deo ću ostaviti čitaocima mašti na volju. U knjizi je sedam ciklusa, kao aluzija na 7 dana stvaranja Zemlje. Svaki ciklus ima svoje značenje, gradacijski uređeno sa puno simbolike, prevashodno hrišćanske.

Jedan ciklus pesama u zbirci naslovljen je pojmom Agape, izvorno značenje te reči je ,,večera ljubavi“, ,,gozba ljubavi“, to je bio običaj zajedničkog deljenja hrane i pića i upražnjavali su ga rani hrišćani, kao znak opšteg bratstva i ljubavi. Simbol je univerzalne hrišćanske ljubavi, njen najuzvišeniji oblik. Stari Grci su razlikovali nekoliko vrsta ljubavi:
— filija: princip prijateljske ljubavi, koju je razvio Aristotel;
— eros: ljubav usmerena prema čulnom, Platon ju je proširio i na ljubav prema unutrašnjoj lepoti i na samu ideju lepote;
— storge: ljubav prema porodici, među decom i roditeljima;
— ksenija: ljubav prema gostoprimstvu, gde bi gost bio zahvalan, a domaćin susretljiv i brižan i
— agape, kao ideal ljubavi, ona koja nadilazi sve pomenute.

Hrišćanstvo je toj savršenoj ljubavi dodalo jednu duhovnu dimenziju. Sama reč istočnik, kao što sam rekla višeznačna je, stoga sasvim odgovara tematici pesama i toj misaonoj imenici — ljubav. Jer ljubav je taj istočnik — izvorište, praizvor, ishodište, vrelo, matica, prauzrok, prapočetak, pramaterija, od koje je nastao čovek i sve u njemu i oko njega. Neki od naslova ciklusa su: ,,Getsimanski vrt“, ,,Krug“, ,, Trnova lestvica “, ,,Put suza“, ,, Sinajska gora“.. Hrišćanska simbolika je i u ovim naslovima očigledna, od Getsimanskog vrta u Jerusalimu, preko Danteovih krugova pakla, Jakovljeve Lestvice ushođenja, Poslednji Faust, sam Faust je kao metafora za čoveka koji je u neprestanom iskušenju od Satane, Sinajska gora, mesto gde je Mojsije po predanju primio Deset Božijih zapovesti, Put Suza, Hristov put ka Golgoti, sagledan iz sopstvenog iskustva, kada nam bol za dragim osobama koje su napustile ovaj svet pomuti veru i obećanje da je – smrt samo početak večnog života. I ja sam upala u tu zamku plesa sa duhovima, ali kada verom pobedite bol, tada ćete biti najbliži Bogu, molitva i vera leče dušu. Mogla bih zaista mnogo toga reći, ali nekom drugom prilikom. Volela bih da i čitaoci sami otkriju skrivene poruke, autobiografske momente, teške trenutke u mom životu, saosećanje sa ubogima, bolesnima, ostavljenima, neutešnima.

Nikola: Vredi napomenuti da si pre objavljivanja svog književnog prvenca, radila na oko 40 poetskih i proznih dela raznih autora, kao recezent, lektor i urednik. Koliko je to za tebe vredno iskustvo?

Nevena: Sada se taj broj već bliži cifri od 50. Na nekim knjigama sam radila samo kao lektor, na nekima kao recenzent, a na nekima čak i kao idejni tvorac korica, uopšte i naslova, imena ciklusa. Pored toga, meni svakodnevno prijatelji pošalju pesmu, tekst, priču, pitaju me za mišljenje i da im ispravim ako imaju nekih pravopisnih grešaka. Svakome izlazim u susret, pokušavam da nađem makar zrno vremena da im odgovorim. To je zaista veliko iskustvo, ali ne i konačno, svakog dana učim nešto novo, samu sebe ispravljam i ono što je najvažnije, konsultujem se sa drugima, ako u nešto nisam sigurna.

Nikola: Apsolutno preovlađujuće mišljenje čitalaca koji su došli u kontakt sa tvojim radom, je da si ti neverovatan, ne samo pesnički, već i uopšte književni talenat. Ipak, postoji i ona manjina koja prema tvom delu zauzima negativan stav. Naravno, postojanje i ovih drugih je krajnje normalno i prirodno. No, kako se ti nosiš prvo sa onom većinom koja u tebi vidi pravi književni biser? Odnosno, kako sa onom manjinom drugačijih impresija?

Nevena: Učim se svakodnevno tome da mi pohvale ne hrane ego, a da mi kritike ne ubiju dalju volju za stvaranjem i radom. Na moju sreću, kritike su zaista retke, barem one meni rečene. Retko kada sam se susretala sa negativnim kritikama meni izrečenim lično, više je to ,,iz druge ruke“, ali u poređenju sa istinskim pohvalama na račun mog stvaralaštva, to je zaista zanemarljivo. Za mene je hrišćanska etika osnov života. Puškin je dao savršenu definiciju slave pesnika: ,,Šta je slava? – Sjajna zakrpa na trošnoj odeći pesnika.“ Imajući na umu mnoštvo saveta i pouka koje crpim iz civilizacijskog kovčega, sasvim je očekivano da će mnoge postati pravila za moj način života. Svakodnevno u svom domu bilo šta da radim, da li su to kućni poslovi, aktivnosti sa decom ili rad za računarom, osim kada pišem poeziju, tada volim da sam u tišini; u pozadini su uvek emisije o duhovnim poukama svetih otaca, predavanja pravoslavnih publicista, emisije kulturnog sadržaja. Svakodnevno čitanje Psaltira, molitvi, svega dušekorisnog mora dopreti u ćelije i regenerisati ih od spoljašnjeg sveta, takvog nesavršenog kakav je. Život u takvim uslovima trenira moj um da pravilno rasuđuje, da se ne gordi i ne uznosi, a ni da ne očajava. Desi se da reagujem nesmotreno, burno ili previše emotivno, ali trudim se da sve prihvatam sa smirenošću duha i mogu da kažem da mi to u poslednje vreme zaista uspeva. Oni koji me dobro poznaju, znaju koliko sam samokritična i koliko radim na sebi, a i da brzo praštam.

Nikola: Kakvi su planovi za budućnost? Znam da je još jedna zbirka skoro gotova, ali takođe znam da imaš želju da tvoja književnost dobije i prozni oblik?

Nevena: Planova nemam. (smeh) U ovoj 2020. godini, kakva nam je bila, sada već je i pri kraju, ako smo išta naučili, to je da ne planiramo takvu, samu po sebi neizvesnu budućnost. Prozni oblici su za mene veliki poduhvat, u koji u sadašnjem stanju stvari ne mogu krenem. Prvenstveno je to nedostatak vremena, volje i atmosfere potpune tišine, koja je za pisanje dela većeg obima potrebna. A ono što me najviše udaljava od te ideje je tema o kojoj bih pisala. Želela bih da to bude neki istiniti događaj koji se, po mogućstvu, desio u našoj istoriji, neki nerasvetljen momenat kome bih dala životvornost. A, priznaćeš, za nešto takvo je potrebno i višegodišnje istraživanje.

Nikola: Ti živiš u Zvečanu, na severu Kosova i Metohije. Svima je jasno kao dan da današnja Srbija u celini nema baš razvijen senzibilitet za kulturu. Teško je doći do izdavača, medija, do nekog ozbiljnijeg ugovora; teško je živeti od svog stvaralaštva. Moram da dodam: nije Srbija negativan izuzetak po tom pitanju u svetu. Opšta slika na globalnom nivou danas je prilično “antikulturna”. Ipak, koliko je vama iz južne pokrajine teže u odnosu na ostatak zemlje da se bavite onim čime se ti baviš?

Nevena: Ono što sigurno znam, ako sudim po sebi, materijalna korist od rada u književnosti je minimalna. Na moju žalost, veoma je teško doći do posla u ovoj sredini. Pored svega što sam radila godinama na polju književnosti i kulture, sve je to ostalo van granica moje okoline, gde kultura nije polje u koje se mnogo ulaže. Prvenstveno, nema posla za mene, a onda ni mnogo medijskog prostora, ni kulturnih događaja, književnih klubova ili večeri poezije, gde bih mogla da predstavim svoje stvaralaštvo ili da skrenem pažnju na sebe. Imala sam prilike nekoliko puta, ali to je sasvim zanemarljivo i čini da se u tom smislu udaljavam od sopstvene sredine. Mislim da pored svih nagrada i priznanja, ipak nije moj propust što nemam prostora, dajem sve od sebe i napredujem, ali nije dovoljno, postoji onaj spoljni faktor koji ne obavlja svoj posao kako treba. Kao i u svim sredinama, tako i na Kosmetu, u domenu kulture rade nestručni ljudi, često sa fakultetima koji nemaju nikakve veze sa umetnošću i kulturom, a neretko i bez fakulteta. To je ono što skraćuje krila mladima, loš sistem i rodbinske veze, gde ljudi sa ambicijama sede kući, a demotivisani ljudi koji ne znaju svoj posao sede u kancelarijama i ubijaju svaku mogućnost za promenama. Sistem se mora menjati, potrebni su kadrovi koji će ocenjivati sposobnost ljudi za određene poslove. Zvečan je divan grad, ali sve više liči na grad duhova, baš zbog nezainteresovanosti da se pokrene nešto, mladi su uskraćeni za umetnost, loši primeri su svuda i oni ih odvlače od pravih vrednosti. Ako bismo se latili politike, opet bismo udarili u zid. Nama na ovom polju nisu potrebni političari, nego umetnici, ljudi sa određenim predznanjem i kvalifikacijama. U Kosovskoj Mitrovici je bolja situacija sa stanjem u kulturi, ističu se dve gradske biblioteke ,,Vuk Karadžić“ i jedan kulturni centar ,,Akvarijus“, kao i manja udruženja, časopis studenata Filozofskog fakulteta ,,Dr Filstud”, a i škole, osnovne i srednje. Završila sam srednju školu u Kosovskoj Mitrovici i moji počeci na manifestacijama su upravo bili iz škole, učestvovala sam na takmičenjima recitatora, školskim proslavama, zahvaljujući sjajnoj profesorici i direktoru škole imala sam mnoštvo mogućnosti. Tako i sada deca imaju mogućnosti, neke moje koleginice, koje su bile jedne od najboljih studenata su profesori u školama, spremaju učenike za takmičenja i manifestacije, tako da su prošle godine dve učenice Jovana i Kristina, zahvaljujući profesoricama Tijani i Bojani govorile moje pesme na proslavi gradske slave Mitrovdan. A tako je i u Leposaviću,a i Zubinom Potoku, Zubin Potok ima divne umetnike, uređen Dom kulture, jedna od mojih koleginica, Milena, je takođe profesor u školi i divim se njihovom radu, kakve divne predstave imaju za proslavu školske slave i Dana škole. Lider je svakako Gračanica, posebno bih je pohvalila i rekla kako sam ponosna na te ljude, pratim njihov rad i znam koliko su teški uslovi za život u takvom okruženju. Zvečan ostaje tamna kulturna mrlja, a ja imah baš (ne)sreću da živim u njemu. Možda zvučim pregrubo, ali znamo da i mnogo manja mesta u Srbiji imaju književne klubove, poetske večeri, časopise, razne manifestacije, književne konkurse, udruženja. Ovde znam samo za jedan kulturni događaj, koji je svakako zatvorenog tipa. Moj budući savet za vlast, prvenstveno u ovom gradu, bio bi, da nekada na rukovodećim pozicijama postave profesore, učene ljude koje interesuju mladi i kultura. Fakulteti su prepuni takvih profesora, škole su prepune takvih profesora, a nekako najčešće zapadnu ovi već pomenuti – nestručni i nezainteresovani. Društvene mreže su mi najviše pomogle da se povežem sa ljudima iz drugih delova zemlje, regiona, pa i sveta i da nadomestim sve ono što mi fali u svom okruženju. Kultura je u današnjem vremenu ,,golo siroče“, bez izgleda za bolju budućnost.

Nikola: Pitanje koje se samo nameće: Kako ocenjuješ savremenu srpsku, pa i regionalnu književnost? I pre svega kako ocenjuješ pisce i pesnike tvojih godina, ima li posebnih; ima li talenata?

Nevena: Nisam u poziciji da ikoga ocenjujem, s obzirom na to da nisam u tom domenu ,,vaspitač ukusa“, ali iz rada na knjigama, praćenja dometa savremenih stvaralaca, mišljenje mi je podeljeno. Sa jedne strane su pisci i pesnici sa manjkom talenta, koji dolaze na visoke pozicije posredstvom poznanstava i nameću se kao uzori, u trku su za sopstvenom afirmacijom i visokim književnim krugovima, a ne čine ništa da se vidi napredak u njihovom pisanju. Neretko mi se dešava da čitam poeziju nekih pesnika iz njihove prve, a zatim treće ili pete knjige i ne vidim trunku poboljšanja ili makar stilskih promena. O pravopisu neću ni da govorim, pre svega, nije mi jasno kako ljudi mogu da pišu desetine knjiga, a da ne znaju osnove pravopisa svog maternjeg jezika. Mladi su malo svetlija tačka književne scene Srbije. Sa druge strane su i oni sjajni umetnici, najčešće ti mladi ljudi, koji sem što imaju Božiji dar pisanja, poseduju istinsku ljubav prema umetnosti, susretljivi su, prizemni i neprestano se usavršavaju. Vladan Desnica je rekao: ,,Umetnost počinje tamo gde prestaje sujeta“, ako samo poverujete Desnici, videćete božansku stranu stvaranja, gde stvaralac uzrasta do umetnika, tek onda kada se istinski raduje lepoj reči svog prijatelja ili kolege.

Nikola: Nevena je supruga, majka, profesorka srpske književnosti i jezika. Šta možeš reći našim čitaocima o sebi privatno? Kakva je tvoja svakodnevica, i koliko te porodica podržava u onome što radiš?

Nevena: Ne znam šta bih novo mogla reći o sebi, jer se Nevena poslovno i Nevena privatno ne razlikuju. Kod mene nećete osetiti ono poznato razočarenje, kada se neko predstavlja drukčijim, a onda kada ga uživo sretnete ili se upoznate sa njim, vidite da je to nešto sasvim drugo. Ne pripadam grupi koje nazivam ,,ljudima laži“, koji lažu druge i sebe. Umetnost je deo mog života, ne osećam se podeljeno, već samo prilagođavam svoju ličnost okruženju i situacijama. Otuda, neću porodicu i prijatelje zamarati nekim ,,književnim stvarima“, prilagodiću se razgovoru i biću dobar slušalac.

Moja porodica me zaista podržava u svemu, čak me i kritikuju za odugovlačenje oko knjiga i na neki način za nemar ka afirmaciji. Stavila sam potrebe drugih ispred svojih i otuda sebe uvek ostavljam za kraj. Majka me najoštrije kritikuje, pošto je imala prilike da čuje mišljenje o mojoj poeziji od mnogih ljudi, stičem utisak da je pomalo razočarana što se sve manje trudim. Ne mogu je kriviti, moj suprug je skoro dao najbolji opis moje ličnosti kada je trebalo da idem na jednu manifestaciju: ,,Ti bi da budeš pesnik i da budeš čitana, ali od kuće, da se nigde nikada ne pojavljuješ i da te niko nigde ne viđa.“ Ta moja nesigurnost koju vučem iz detinjstva učinila je od mene osobu koja ne voli javne nastupe i plaši se da ne postane nesnosna svojom ,,bitnošću“ i sebi i drugima. Kakav paradoks! Sa jedne strane previše radim, a sa druge strane sve to ostaje u senci, jer nenametljivost više nije odlika vrline. Sve svoje slobodno vreme dajem ljudima i pomažem im, često mesto blagodati dobijem zauzvrat mnogo ružnih situacija, nipodaštavanja, jer jedan deo ljudi, nažalost, cene samo one koji imaju ,,stav velikog umetnika“ ili stav ,,zvezde“, a često je to jedino što i imaju, okrenuti su sebi, niko ih osim sebe ne interesuje. Ono što me još uvek drži na nogama je dobrota i iskrena ljubav one druge strane, stekla sam mnogo prijatelja i znam da me iskreno vole, kao i ja njih. To je jedino čime bih zaista mogla da se pohvalim – ljubavlju prijatelja u svetu poezije i ljubavlju porodice. Otuda kod mene te energije za rad, za koju su me mnogi pitali odakle mi.

Nikola: Tvoji sinovi Boško i Avram su istina još mali, ali da li imaju svest o tome da im je majka pesnikinja?

Nevena: Avram, koji ima dve godine ima svest da sam mu mama, iako još ne zna šta to znači. Boško takođe zna da sam majka, ali i majka koja ga uči raznim pesmicama i koja svakog dana gleda sa njim bajke, koja crta i boji, a onda i nešto radi na kompjuteru, bez njega. Mislim da tu stranu svoje majke najmanje voli, iako se trudim da većinom uveče radim, desi se i preko dana da budem udubljena u misli i da beležim nešto, čitam ili učim. Sigurna sam da nijedno dete ne voli ono što pažnju roditelja odvlači od njih. Kladim se da bi se mnoga deca, čak i poznatih ličnosti složila sa mnom. Mi odrasli smo zaboravili one Hristove reči: ,,Budite kao deca…“ A deca znaju o životu više od nas, jer svet gledaju sa ljubavlju, verom i praštanjem, koje smo mi negde usput izgubili.

Nikola: Nevena, mnogo ti hvala na ovom razgovoru! Želim ti puno sreće u daljem životu i radu.

Nevena: Zahvaljujem ti, isto želim i tebi i drago mi je što smo bili sagovornici!

Nikola Trifić
Nikola Trifić
Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Živi u Nišu.