Iliji Veljkoviću (1890-1974.), čoveku koji je preživeo pakao povlačenja i povratka
Došla je 2019-ta. Zvanično smo prošli sto godina od kraja Prvog svetskog rata i, zahvaljujući ljudima koji su krvarili, mrznuli, gladovali i umirali protiv Austrougara, Nemaca, Bugara i Turaka nastavljamo dalje. Svako je na svoj način želeo da oda počast ovim znanim i neznanim junacima Velikog rata, od istoričara do umetnika. Prethodne četiri godine smo čak dobili i nekoliko stripskih izdanja sa tematikom ovog neosporivo velikog i tragičnog segmenta vaskolike svetske istorije. Tu su albumi „Sarajevski atentat“ iz Banjaluke, inače izdanje „Devete dimenzije“, te „Atentat: s one strane patnje“ Gvida van Hengela i Borisa Stanića, i „Sat“ Dragana Lazarevića i Vujadina Radovanovića, kao i projekat „Linije Fronta“ izdavača „System Comics“. Naravno, ova tematika nije mogla da prođe bez jednog od najprolifičnijih domaćih scenarista danas, leskovačkog Marka Stojanovića. Samim tim, krajem 2018. godine smo dobili album „Do pakla i nazad,“ izdanje zaječarskog Narodnog pozorišta Timočke Krajine i centra za kulturu „Zoran Radmilović“ i leskovačkog Udruženja ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan.“
Od samih korica se vidi da je projektu pridata posebna pažnja. Za razliku od većine Stojanovićevih stripova, „Do pakla i nazad“ je rađen potpuno u ćirilici (sa par mesta omaške), u tvrdom povezu, sa predgovorom i, ni manje ni više, tri pogovora. Ono što je ostalo isto, barem tehnički gledano, jeste plejada spektakularnih crtača, pregršt dodatnih ilustracija i pažnja oko detalja i kohezije likova ne u jednoj, ne u dve, već u svim pričama. A da, to je isto ostalo isto – individualne kratke priče koje sačinjavaju veću celinu.
Mnogo toga sam čuo o ovom albumu pre, tokom i posle izlaska. Pre izlaska ovog teksta nanizao je par izložbi, par promocija, kao i skromnu, ali opet mahom pozitivnu medijsku ispraćenost. Nisu samo stručnjaci za strip i istoriju pohvalili ovaj projekat (koji je nastao samoinicijativno bez zvaničnog otvorenog pokrića države, kao i nažalost mahom svi ostali projekti navedeni nešto ranije). Video sam i regularne ljubitelje stripa kako pozitivno opisuju ovo delo, kako se oglašavaju po forumima i društvenim mrežama sa rečima hvale za „Do pakla i nazad“. A čuo sam i šta je bio sam povod za nastanak ove zbirke. Naime, sam Kokan je svojevremeno hteo da obradi Prvi svetski rat kao temu za strip. Na veliku žalost svih ljubitelja stripa na domaćim prostorima, taj projekat nije dovršio. Ostale su table, ilustracije i samo ime, ime koje je njemu u čast Stojanović nadenuo ovom albumu.
Čuo sam, naravno, i o tome ko sve učestvuje na albumu. Neke ljude sam već tradicionalno očekivao. Dražen Kovačević je radio naslovnicu a Marko Nikolić zadnju koricu. Obojica su već dovoljno dobro i sami pokazali na delu koliki su majstori na polju stripa. Očekivao sam, naravno, i Dragana Stokića Rajačkog, doduše ne u toj meri gde je zastupljen (o tome nešto kasnije). A imao sam i rani nagoveštaj da će učestvovati jer mi je na Smotri prošle godine, mesecima pre izlaska stripa, skicirao upravo lika koji se provlači kroz par priča u stripu. Očekivao sam i Milana Drču i Leonida Pilipovića kao sada već tradicionalne Markove saradnike. Ali ima tu par stvari koje nisam očekivao. Za početak, nisam očekivao onoliku količinu teksta u predgovoru i pogovorima. Niti sam očekivao da će Jovan Stojanović, odnosno John Radley da doprinese jednom ilustracijom. Za neinicirane, Radley je jedan od najstarijih živih izdanaka zaječarskog stripa, čovek koji je, barem izdavački, stajao rame uz rame sa Kokanom u „Majinom stripu“ i koji je ovom ilustracijom vratio sebe u domaći strip nakon nekoliko godina pauze u Francuskoj. Dobro, nisam očekivao ni ćirilicu, ali za izdanje ovog kalibra i treba odabrati naše zvanično pismo.
Dakle, mišljenja drugih su ovaj strip obojila pozitivno. Zvanični mediji i profesionalci su aminovali postojanje istog. Kvalitet štampe sigurno stoji na zavidnom nivou, čak i pored par tehničkih prestupa. Međutim, nakon čitanja stripa, šta zapravo misli potpisnik ovih redova?
Pa, valja se biti iskren. Kao poznanik em Stojanovića, em njegovih radova, za „Do pakla i nazad“ mogu dve paralelne rečenice da izrečem. Pod jedan, album je ok. Pod dva,čitao sam i bolje.
Ajmo elaborirat’. Svakako je impresivno okupiti ovoliko crtača na jednom mestu i sastaviti kapitalno delo na temu koja i dalje žulja svet. Ali otprilike se sve priče svode na ono što bi gejmeri rekli „6/10“. Primera radi, prva priča, „Okidač“, funkcioniše ok, s tim što je ona (uz „Grob“) već izlazila u negde gore pomenutom „Sarajevskom atentatu“ te se moje mišljenje iz recenzije tog stripa (ako nekog interesuje, u „Strip Pressingu“ je, broj 17) nije menjalo i izlišno je da ga ponavljam. Naredna priča, „Polja“, je već kvalitet kakav Stojanović kao pripovedač i Pilipović kao crtač plasiraju kada se od njih traži nešto van proseka. Priča o ubijanju u umu prosečnog vojnika je komplikovana stvar, a predstaviti isto na četiri table, i pritom istaći sve moguće opcije zašto je to takvo kakvo jeste, je umetnost bez pogovora.
Nažalost, naredna priča, ujedno i jedna od najdužih u albumu, imenovana „Marš na Drinu“ je daleko od prethodnika u tom pogledu. Početak i kraj priče su surovo prepoznatljivi, zato što tu vidimo prave ljude kako pričaju s nama, kako se jadaju, raduju i, nažalost, stradaju. Međutim, čitava sredina odudara odavde zato što se na trenutak gubi lik iz priče i progovara autor. Ovo nije nužno loše, ali se nije dobio utisak da govori prava osoba, već je delovalo kao malo zabiberen spisak bitaka gde su Srbi učestvovali i, naravno, ginuli. Sve što je ovde je Stojanovićev prosek, od dijaloga do repetitivnih igara reči. To inače nije loše kada se koristi u određenoj meri. Ovde mera, doduše, nije bila određena.
Sleduje strip „Odbrana“, koji nije u biti ni loš ni dobar. Vidimo vojnike koji brane Beograd, a da među njima nema ni jednog jedinog meštanina. Svi su od spolja. I naravno, Leskovčanin je taj koji će da pljuje i Beograd i Beograđane, kao i da zakera što mora da bude tu gde jeste. E sad, zašto je ovaj strip „ni dobar ni loš“? Pa, za početak, dotiče se one stare dobre „prestonicu zabole za provinciju et vice versa“. Opet, ovo nije netačno, a provlači se kroz vekove. Međutim, sam scenario zalazi malo i u vitriol. Da ne bih bojio mišljenje samih čitalaca, predlažem da pročitate sami i da prosudite o čemu je reč.
Naravno, palo je na Murana da crta možda najtežu od priča u albumu, „Drugi“. Nema ničeg težeg od toga da cela porodica strada bud zašto, kilometrima dalje od rodne grude, pokriveni snegom koji nimalo ne prašta. Majka koja ne sme deci da kaže da im se tata neće pridružiti u toj koloni koja šipči kroz Albaniju, da je on odavno završio pod zemljom, ali mora da gura napred. Mora da zaštiti kćerkice od muka koje je zaleću, i njihov kraj nimalo nije veseo. Nažalost, kraj samog stripa je pomalo trapav, mahom zbog dijaloga koje vode doktor i jedan od vojnika.
„Grob“ je takođe priča koja je bila u „Sarajevskom atentatu“, u uratku Stojanovića i Milorada Vicanovića Maze. Međutim, za razliku od „Okidača“, ovde zapravo imam nešto da pridodam. Naime, jedna od pohvala „Do pakla i nazad“ koju sam redovno čuo je verodostojnost istorijskim činjenicama. I priznaću, recimo 75% toga je tačno. Ali u ovoj priči je upravo primer suprotnog. Naime, Stojanović, kroz reči Radomira Putnika, predstavlja tri čoveka naše istorije koji su izginuli pre rata, ali su se istakli po junaštvu i, nažalost, pogibiji. Jedan od njih je narednik Mihajlo Petrović, prvi diplomirani srpski pilot. Pri kraju table, Putnik nam kaže da je marta 1913. Petrović izginuo na borbenom zadatku, te da je time imao, citiram, „sumnjivu čast da postane prva žrtva u istoriji vaskolike vojne avijacije“. Ovo je, naravno, istorijski i objektivno pogrešno. Tu „čast“ je imao izvesni Tomas Selfridž, koji je em prva žrtva avijacije uopšte, em prvi aktivni vojni avijatičar koji je poginuo na dužnosti. A poginuo je 1908. godine, dakle pola decenije pre Petrovića. Štaviše, bio je u avionu sa ni manje, ni više nego Orvilom Rajtom, jednim od braće koja su i očevi moderne avijacije. Naravno, Petrović je i dalje prva žrtva srpske vojne avijacije, ali to nije istaknuto ovde. I tu ne bi funkcionisao izgovor „to je podatak na koji se nije naletelo u toku istraživanja“ pošto je za nalaženje istog bukvalno potrebno nekoliko sekundi Gugla i preletanje članka na Vikipediji.
No, činjenice po strani, nastavimo s „Čojstvom“ Stojanovića i Božića. Poput „Marša na Drinu“ i ovo je potencijalni kvalitet zadenut duboko u prosek. Nema ničeg preterano lošeg u ovoj priči, samo je narativno malo spora. Fali joj sirova kinetička energija kakvu jedna priča sa ovim likovima i ovim okruženjem zahteva. Međutim, cela ta kinetika je ušla u možda najbolju priču ovog albuma, u „Cokule i potkovice.“
Ovde ću namerno da preskočim redosled i da pomenem poslednju priču u albumu, „Milutinov dnevnik“. Naime, te dve priče su najintimnije vezane od svih ostalih u albumu, s obzirom da prate iste likove od strane istog crtača.Milutin i njegov konj Šarac se, ne njihovom voljom, provlače kroz rat zajedno, kroz crno i crnje, kroz jad i bedu, sve dok ne dođu do milosrdnog kraja…koji opet odbija da bude milosrdan. Nije ni čudo što je ovu priču upravo Rajački radio. Ne samo da ju je razneo crtački, kao što je i red, već je svojom voljom i dodao nekoliko strana iz onoga što je trebalo da bude Milutinov dnevnik u slikama. Stojanović je na date crteže dodao monolog i tako spontano dobio još jednu priču. „Cokule i potkovice“ i „Milutinov dnevnik“ su dokaz da Stojanović u sebi još uvek ima iskru razigranog i entuzijastičnog novajlije koji kao da ima samo dobre ideje u glavi. One su razlog zašto treba kupiti makar i prosečno štivo poput „Do pakla i nazad“, jer se nikada ne zna kakvi se dragulji u istom kriju.
„Eh, da sam mrtav“ je ilustrovao Nebojša Remeljej, relativni novajlija u svetu stripa. Vizuelno slobodno mogu da kažem da je ovo podjednako teško kao „Drugi“, ako ne na trenutke i teže. Tri kadra po tabli, šest tabli sveukupno, a svaka kao mala fotografija iz rata, kao da ju je sam Remeljej fotkao redom i pedantno. I fotke nisu nimalo vesele. Naravno, tu je i monolog koji Stojanović pripisuje glavnom liku, i da nema onih standardnih repetitivnih jezičkih igrarija, verovatno bi sam strip stajao na vrhu ove zbirke.
Naravno, preturio sam preko glave i sve tekstove koje su recenzenti dostavili. Sa jedne strane, lepo sam se načitao tekstova dr Aleksandra Uzelca i dr Perice Hadži-Jovančića, kao i osvrt Stojanovića na (a kog bi drugog?) Kokana iz devedesetih. Međutim, imao sam muke sa najdužim tekstom, pogovorom našeg eminentnog strip kritičara i umetnika Slobodana Ivkova. Iskreno, najmanje tri puta sam ga počinjao i prekidao, da bih ga četvrti nekako pregurao. Jednostavno je glomazniji nego što treba da bude, a prva trećina istog se uopšte ni ne bavi samim albumom, već stalno baca čitaoca po nekim tangentama koje jednostavno ne pripadaju ovde.
Sve u svemu, to je „Do pakla i nazad“. Daleko od toga da je loš; ima ovaj album u sebi dosta kvalitetnih elemenata koji je trebalo da se nađu u štampanoj formi. Međutim, ubeđen sam da Stojanović može i bolje, što je ranijim radovima više puta dokazao. Svakako vredi ovaj album nabaviti i podsetiti se na nesreću koja je dotakla sve nas, iako posredno. A valjalo bi ga pročitati i zbog onih koje je dotaklo neposredno, zbog ljudi poput jednog hrabrog pradede i, na njegovu nesreću, redovnog vojnika svih ratova ranog dvadesetog veka, pradede čiji je praunuk rešio da mu posveti ovu recenziju.
