Ako zatvorim oči makar na trenutak, propustiću momenat, a svaki je dragoceniji od cele večnosti ničega. A žive ljudi u strahu od života. Vole po malo, pate po malo… Plutaju po površini onog što je najređe u ovoj crnoj, jalovoj vasioni. Da, strašno je pasti, pakleno je sve suze skupljati u kofe i rezati dušu da ostane na na površini, sputati je da odleti za svojom polovinom.
Probudite se oluje, podignite suncokrete ispod snega, čovek je emocija, ništa je bez osećaja, ništa je bez onog delića božanske strasti u ćelijama.
Vreme nije linija, vreme teče onako kako ga živimo. I sekunde su godine, godine su vekovi, vekovi su večost…ovde, tamo izvan ljuske, tamo negde gde se spajaju svi krajevi u početke.
Poživetla sam vatru crvenih osmeha, onih koji su stopljeni sa svojim parom. Te osmehe mlado srce ne ume da oseti, već samo ono koje je doživelo sve lažne i brze i kratke i slatke. Tu ljubav koja dolazi onda kad je duša zrela da je primi, a svesna da je da su najređi, jre neko ih nikada ne ne oseti. Monogi zbog straha i zatvora u koji su ušli sami da ne dožive pad, ili zbog strepnje da će ih rođeni osećaji izneveriti, jer ni ti osećaji nisu zlatnim slovima zapisani u zakone postojanja. Ne, crveni osmesi se ne očekaju, oni dolaze sami, nagrnu, prevrnu sve zakone sudbine, prevrnu sve zapovesti vremena merenog satovima ljudske opsesije za štednjom duše.
Sudbina, nevidljiva, neuhvatljiva, nepriznata gospodarica života i smrti ustukne pred jedinim zakonom napisanim crvenim osmehom, pred zakonom jednine, žena, čovek, dva, a jedno…zvan vremena, iznad tela, a ispod kože, jedna duša u dva tela.
Neki se rode da bi je pobedili, tu sudbinu što daje, ali i uzima. I njima je vreme stalo u mometu prepoznavanja sebe u u tuđim očima. Oni žive na oblacima, ne hodaju po asfaltu, lebde između svetova, plešu, pevaju, igraju, stapaju sa sa svojim polovinama bez razmišljanja o kalendarima. Za njih je potraga, koja je u svima nama, stala. Pronašli su se, ne mare za vreme, jer gde god bili uvek će se naći ponovo. Čekaće se po hodnicima gde se duše gube. Neće se pomeriti iz lavirinta posle ovog života, jer znaju i smejaće se istim osmehom čekajući svoj deo sebe.
Ne bih menjala ni jedan sekund ove tuge, ove ljudske tuge. Ja sam svoju dušu pronašla.
Sada ću skupljati trenutke u godine, neću treptati, a onda ću čekati. I nikada više neću biti sama. Imaću te zauvek, željo moja, moje sunce posle mraka, dušo moje duše.
Olga Tomović: Jednina
