Na putu za raj srela sam ptice krvavih kljunova i saplela sam se o smrt koja je dan bojila u modro i crno. Ja sam je pozdravila učtivo, ona se iskezila i mahnula, nehajno, nije me prepoznala.
Na tom vijugavom putu za raj, zveri su menjale lica u mačiće i zečeve, a kidale su oštrim zubima meso sa posrnulih i umornih.
Zato je moj hod snažan, lak kao krilo anđela i žuri mi se. Ne želim da gledam, da žalim druge, da tugujem tuđ bol, jer ne smem da osećam. Srce mi je kamena ploča u koju su zabijali klinove svi željni krika i svi krvavih očiju.
Hodam brzo na tom putu za raj. Skoro da ga mirišem, tu je, a tako daleko…
Na putu za raj moja je duša sama i spremna. Jedino vetar nosi moje neme reči brže od mog koraka.
Nemo pevam uspavanku, nemo kličem pobedu nad svakim danom…nemo šapućem jutru da je raj tu…
Guram se kroz procepe u vremenu, a tako sam daleko.
Daleko na tom putu za raj…
