Arsen je napisao “Ne daj se Ines“ sa samo 38 godina.
Šta znači 38 godina? Još uvek mladost,
ili kad mladost otvori vrata
i sprema se da izađe iz tvog stana.
Kada te gleda pravo u oči i kaže
“Odlazim, lepo mi je bilo s tobom“.
Šta znači 38 godina?
Rembo je prestao da piše poeziju u dvadeset drugoj godini.
Miljković je ubijen u dvadeset sedmoj.
Jesenjin, Majakovski…
ubijeni, otišli, kako god – pre 40 – te.
Za napisati Ines
bilo je dovoljno 38 godina života.
Za odbolovti je i nadživeti
potpuno nedovoljno.
Jer, šta mi znamo o velikim ljubavima?
Romeo i Julija umiru zbog ljubavi,
ali, šta znaju o njoj?
Uzleti i padovi, ljubomore i zaklinjanja.
Sve ih je to mimoišlo,
jer su bili mladi,
jer nisu spoznali lice blaženstva
i lice demona dozrele ljubavi.
Arsen je bio dete sreće,
jer njegova Ines je makar jednom godišnje
dolazila u Zagreb
dolazila iz Italije “da se počešlja
u nekom boljem hotelu“
dolazila da mu bude blizu.
U “Esplanadu“ je doplovila
plemkinja, udovica, vajarka,
njegova kraljica
da bude samo njegova
i on samo njen.
I nije ga bilo briga za
rodbinu, prijatelje,
malograđane što ogovaraju.
Ako je verovati biografijama
Gabi je došla kasnije.
Ali, ako je verovati srcu
Ines nikada nije izašla iz njega.
I šta nama sada ostaje nego da se zapitamo?
Koja je ljubav prava?
Koja je ljubav večnija?
Jer telesno je trošno i prolazno,
a ono što ostaje u srcu
eterično i vanvremensko
večno je i doveka.
Eto i ja,
sada već u kočijama vremešnog života
prebiram i premišljam.
Shatam da Arsenovi
takoreći mladalački stihovi
imaju neprolaznu vrednost.
“Nedaj se ines generacijo moja
ne daj se godinama…“
Arsen je Ines… komponovao i govorio sam
jer, to nikad nije bila pesme za pevanje,
to su bili stihovi da se boluju,
prebole ili ne prebole.
Zatim smo je govorili zajedno,
ali Arsen je shvatio
da ja to bolje činim.
Onda je nastala – da tako kažem “Moja Ines“
takođe mladalačka, željna i požudna,
ali, kako sam shvatio kasnije
ipak nedozrela u emociji i dubini proživljenog.
Ines je rasla sa mnom, starila sa mnom,
Ines je meni i mojoj generaciji
i generacijama iza moje generacije
pokazala put.
Put ljubavi, put prolaznosti.
put kojim se stiže u propast ili u večnost.
Zavisi šta kome sudbina dodeli.
Ines je obeležila generacije,
Ines je obeležila vreme
Ines je bila alfa i omega.
Neprikosnovena, nedodirljiva, a željena… Ines.
I sada,
kad naspem sebi čašu vinjaka,
kad pustim ploču,
ja ne čujem onu dozrelu Ines,
onu koja bi bila moja vršnjakinja,
onu koja je imenitelj svih naših ljubavi…
Čujem onu maladalačku, skoro neiskusnu
čujem sebe kako joj govorim
“prostakušo i plemkinjo moja“
i kažem joj “ljubavi, ljubavnice moja“.
Kad pomislim
– o glupi živote, šta sam sve propustio u tebi –
umesto da sam Ines nosio kao zastavu
da sam je nosio ponosno
kao odlikovanje na grudima.
Umesto da sam poginuo za nju…
Mogao je
Arsen biti Čegevara,
Mogao sam ja biti Čegevara…
Mogla je Ines biti Dolores Ibaruri
Majka Lapasionarija.
Sve velike ljubavi mirišu na revoluciju.
Samo pozne, dozrele ljubavi
mirišu na stišanu strast,
na iskustvo, na setu mladosti.
Samo stare žene
što napisa poljski pesnik Tedeuš Ruževič
mogu biti so zemlje,
a stari pesnici
aukciraju pračiće civilizacija
poput mesečevog kamenja.
Samo starci znaju lepotu mladosti,
samo oni blagosiljaju sudbinu,
ako im se ikad, makar u snovima, ukazala Ines.
I ne verujem, zaista ne verujem
da će biti još takvih ljubavi
generacija 1938-me, 1958-me, 1968-me…
jer sada su druga vremena,
sada usud seče drugačije parčiće sudbine
i nema povratka u prošlost
u kojoj smo znali šta smo i ko smo
i činilo nam se
da je suština života tu, na dohvat ruke.
Retko šetam pored mora
i ono je drukčije,
miriše na starost
na kraj
na brzu, zadesnu smrt
koju priželjkujem
i sebi i prijateljima.
A dotle,
popiću još jedno piće
još jednom čuti
“Ne daj se Ines“,
eto
i u ovim godinama,
“ja najviše volim početak“…
