Nešto što veoma volim kod ovog posla jeste prilika za upoznavanje, saradnju i razmenu ideja sa izuzetnim ljudima. Po svemu iza njih, oni su veličina, a mimo toga kao i svako od nas – sasvim obični ljudi. O svemu onom što jeste, o svojoj ličnosti, željama, uspesima, borbama i koliko je zahtevno ženi da postigne sve što zacrta, eksluzivno za Pokazivač govori nam Olivera Marinković. Jedino čime se više diči naspram svog rada i dostignuća jeste njena skromnost, kao i otvorenost u komunikaciji sa slučajnim prolaznicima. Mada, kako vreme prolazi ne mogu da se ne zapitam šta su zapravo slučajnosti? Koja je njihova moć u našim životima? Jer tek tako obična slučajnost nas oblikuje, stvara. A jedna takva na izgled slučajnost iznedrila je našu sagovornicu u multimedijalni talenat i priliku da je sa velikim zadovoljstvom predstavim.
Uživajte.
Draga Olivera, možete li se setiti svojih početaka? Šta Vas je nagnalo da se latite pera kao svog oruđa, a šta Vas je vodilo muzici? Kako je sve počelo?
Od malena sam govorila da ću biti novinar ili stjuardesa. Nisam se poslom vinula u nebo, ali nešto za svoju dušu jesam. Pisala sam čitavog svog života, u tome istinski uživala i radovala se praznom neispisanom papiru uvek. Bez želje da to bude javno i dostupno drugima. To je bilo nešto samo moje. Mislim da to svi tako rade na početku, iz sopstvene sumnjičavosti prema napisanom, bojažljivo, ali sa ove vremenske distance mislim da je i pogrešno. Jer mnogo talenata tako niko i ne primeti. Zato, obavezno te svoje skrivene fajlove, sveščice na sunce, ko zna šta tamo lepo čuči i čeka da bude obelodanjeno. Moj prvi tekst, je nasto slučajno, mada u slučajnosti odavno ne verujem, Nastao kada sam pošla novinarsko reporteskim poslom sa tada poznatom grupom, završio se i napisanim tekstom za muziku koju su oni tada uradili, i očigledno uspešno, jer se ta pesma i dalje vrti na radiju. Uvek mi izmami osmeh. Volim igru reči, uvek mi pričinjava radost. Što se tiče muzike, to je moja ljubav, koja kreće takođe još od osnovne škole uz horsko pevanje i želju da sviram neki instrument. Muzika je jezik duše i nema granica za nju.
Možete li nekako ukratko svesti sve o svom dosadašnjem radu?
Mogu, najbolje bi bilo da čitaoci odu na sajt
na kome piše ponešto o mom radu, pa koga interesuje, nek pogleda. Tako će se najbolje kompletirati slika.
Vi ste nosilac mnogobrojnih muzičkih nagrada. Možete li nam reći nešto više o tome?
Mogu, ali odgovor će biti suprotan od očekivanog. Na svaki festival sam otišla bez ikakvog očekivanja, a sve moje nagrade, primili su ili izvodjači ili oni koji su se prvi našli pri pozornici, a imaju veze sa mojim radom. Uvek sedim u publici, i kad me pozovu kao nagrađenu, ne stignem s kraja da dođem do pozornice. Smešno, ali istinito. Ima snimaka na youtube-u o tome. Uvek sednem na neko najudaljenije mesto da mogu da posmatram ceo festival sveukupno, osetim puls publike, kako reaguju na moju pesmu. To mi je najveća nagrada. A ovo su priznanja da je neko video i čuo vaš rad, i da se još jače i bolje morate truditi da bude bolji na sledećem festivalu. Jedino me raduje što su nagrade dobijene od kompetentnih ljudi ili kolega.
Imali ste prilike kroz svoj rad upoznati razne ličnosti koje su i danas vrlo zastupljene i uticajne na javnoj sceni. Koja su Vam vrata bila otvorena, a kroz koja ste provirili?
Lepo pitanje, na koje nemam odgovor. Svega je bilo, tako i do sada. Ne bih ja tu ništa dirala iz mnogo razloga. Svi mi stvorimo i prijatelje i neprijatelje kroz svoj posao, ali trudim se da budem tačna, korektna da sve prenesem kako mi je rečeneno. I vidim da to baš svi cene kod mene. Nedavno, jedan moj kolega, dajući mi intervju, rekao je nešto pogrešno, pa je ispalo kao da je on iskompleksiran i ispalo je kao da on kudi sam sebe. Shvatila sam šta je hteo da kaže, izmenila red u rečenici, dodala jednu svoju i sve je dobilo svoj smisao. Kada je intervju izašao, rekao je da mi duguje ručak, da se pogrešno izrazio, a baš to kako sam ja napisala mislio. Dešava se…živi smo ljudi, a ne mašine.
„Uvek moram nešto da radim, ne znam šta je to ali kad otvorim oči, uvek iskrsne neki put i cilj kome ću da se posvetim i tabanam u toku dana. Jer kad je sve isto, to pravi i monotoniju u stvaranju i kreativnom radu. „
Olivera MARINKOVIĆ
Da li sebe doživljavate više kao tekstopisca, kompozitora ili poetu? Kakva sebi prijate više?
Sve sam to ja. Miks, celina iz mnogo delova. Sam svoj majstor.
Neko vreme Vas nije bilo na javnoj sceni. Vođeni svojim potrebama našli ste se u inostranstvu gde ste nastavili sa novinarskim radom. Ipak, kako u slučajnosti sve manje verujemo, sudbina Vas je vratila muzičkoj sceni. Vaš tekst je odneo pobedu. Možete li nam reći o kojoj pesmi je reč?
Hvala što ste upućeni u moj rad, ali kada bih ispričala šta je sve propratilo tu pesmu, odmah bismo otvorili rubriku, verovali ili ne. Sve to se nije videlo, a bejaše muke i te kakve zajedno sa spletom okolnosti koji se dešava jednom u million. No, bitan je kraj. Sve se lepo završilo, nagrada je u mojim rukama, i naravno, primila ju je izvodjačica, ja dok sam stigla do pozornice. Prošao voz….Ha, ha… Da nije takvih dešavanja, ne bih sad bila bogata za uspomene i još jednu borbu za koju mogu da kažem pobedila sam!
Šta je za Vas veća ljubav? Pisanje ili muzika?
Ne bih ja to razdvajala…Jedno sa drugim ide u korak.
Koliko imate objavljenih knjiga i koja od njih predstavlja Vaš lični pečat?
Imam mnogo knjiga, ali nisu pesničke. Pa ću se skoncentrisati samo na ovu jednu pesničku. Beše korona, mora nešto da se radi, pa uzeh da ih malo proberem, saberem, da nešto radim…
„U horoskopu sam devica vaga, pa su mi u jednom tumačnju rekli da su kod mene neke stvari striktne i nepromenljive, ali da imam visok kreativan naboj, koga treba da izbacim, iz sebe da bi bila zadovoljna. Da snimim video, spot, napišem nešto, i tako u krug. Multimedijalnost je moje drugo ime, u kome nalazim „opravdanje“ za sve ono što mi padne na pamet, (a nije cigla). „
Olivera MARINKOVIĆ
Šta je za Vas inspiracija? Mogu li pojedinci biti najveći izvor inspiracije?
Sve, ali bukvalno sve je inspiracija. Samo što će nešto iz spoljne sredine u datom trenutku da vas dotakne da “to” proradi. Ili sećanje, ili samo će kuljnuti kao lava….
Volite li sport? Recite nam nešto o himni sportistima koju ste napisali.
Sve što ima veze sa reprezentacijom naše zemlje, ja kao pravi patriota tiče se sporta, volim pratim i navijam. Naši sportisti su naši ambasadori u svetu, pogledajte samo Novaka, (šta čini za nas). E kada se naši sportisti popnu na balkon Starog Dvora, peva se pesma “igra roken rol, cela Jugoslavija”. Ja jesam jugonostalgična, ali nema više stare države skoro tri decenije i kada igra reprezenatcija, to je SADA samo Srbija. I uvek mi prorade emocije, kada se vrate sa nekom medaljom. Imali smo ideju i obećanja, da kada neko dođe na balkon, pusti se ta pesma, ali…dobra ideja još uvek nije realizovana. Iskreno, nešto ja još uvek verujem da će tako biti… Inače, da podvučem, da mi je pomoć pružio pokojni Dragiša Pandurović, odličan tekstopisac, pa mi je malo popravljao tekst, ali ja uvek verujem u malu pomoć prijatelja.
Pominjalio ste u medijima da volite da putujete, te da Vas mesta i ljudi koje uz put upoznajete inspirišu. Da li se može izdvojiti određeno mesto koje je na Vas ostavilo trag, oblikovalo u kreativnom smislu?
Isreno, svako. Samo malo kad promenim sredinu, npr. odem na more, posle toga kad krenu ideje ne mogu sve da ih pohvatam. Obično i volim da budem gde su lepi predeli koji bude osećanja, a odmah je tu i inspiracija. Uz mene olovka i papir idu pod obavezno.
Koliko ljudi, a Koliko pojedinac može inspirisati? Na šta se više oslanjate?
I na jedno i na drugo. To stvarno ide jedno sa drugim ruku pod ruku.
Ne prilazim ni jednom poslu, novinarskom, pisanju tekstova za muziku, komponovanju, dok me „ne povuče ideja“. Tek kada ona počne da živi u meni, da me , „obuzme“. izaziva, ja krećem u relizaciju onoga što mi se „kuvalo“ po glavi izvesno vreme. Do tada, inspiracija je tu negde, mota se oko mene, zapisujem, razrađujem, dremucka, ali dok ne pokrene kompletno, sa emocijom, ne krećem u realizaciju.
Čega je svega potrebno jednoj ženi koja bi se odvažila kročiti Vašim stazama?
Koračam istim putem kao i drugi, samo je razlika u tome što ja to preokrenem i iskoristim u smislu, ako je bilo loše-divno, naučila sam nešto novo. Ako je bilo grozno-i to sam izdržala, ako je bilo užasno-očvrslo me je. Zahvalna sam Bogu na svakoj situaciji, sa podnaslovom KO ZNA ZA ŠTA JE SVE TO DOBRO, SAD TO DOBRO NE VIDIM, ALI ĆE KAD TAD ISPLIVATI. I ja nemam ni jedan problem, niti dozvoljavam da problem imaju mene. To su sve rebusi, prepreke, zadaci, koje moramo rešiti, na lakši ili teži način, a to zavisi od našeg znanja i umeća.
Neminovno je da ćete upravo Vi ovim putem poslužiti kao “vetar u leđa” barem jednoj devojčici, barem jednoj mladoj ženi. Kako biste je posavetovali?
Generalno, savete ne dajem ni svojim devojčicama, ni onima koje poznajem. Svako svoj put mora da nađe sam i ničiji nije isti. Ja sam tip da volim da hodam putem koji još niko nije prošao, da ga ja utabam, nikoga da ne “kopiram” i ni na koga da ne liči. Ono što volim, to je da ispričam kako sam ja prošla kroz određene situacije, pa da svako izvuče pouke za sebe i prihvati ono što mu odgovra, a odbaci ono što mu ne odgovara. Ali, uvek idite putem kojim se ređe ide, zanimljivije je i ni jedan put nije ravan. Svi su tako malo truckvi i neravni. Ovi drugi stvaraju monotoniju i dosadu.
Smatram da godine nisu ograničavajući factor za kreaciju. Slažete li se sa tim?
Taman posla. To jedno sa drugim nema veze. Radoznalost, želja za učenjem, znanjem, širenjem vidika, promenama, to je ono što vas gura napred. I nezadovoljstvo. Čim ste zadovoljni, uljuljkani ste, a nezadovoljstvo je pokretač za napredak i rast. A godine su samo broj koji se menja periodično i ne utiče ni na šta. Mnoge dobre ljude koje sam upoznala su bili vanvremenski i vanserijski. Niste mogli ni u kakav kalup da ih stavite. Posebni i nikada ne možete da ih zaboravite. Bili su kao vino…
„Moja redovna potreba za kreativnim radom, stvarala se kroz moj novinarski posao, na koji sam ponosna, jer ne postoji niko ko je bio značajan za našu kulturu u poslednjih nekoliko decenija a da nije bio pred mojim mikrofonom, kamerom, perom…Djordje Balašević, Arsen Dedić, Dragan Stojinić, Momo Kapor, reditelj Živko Nikolić, Gordana Suša, …mnogi drugi su (gotovo svi)koji su na jedan način obogatili moj život. Svaki čovek je čoveku učenik i učitelj, to mi je omiljena rečenica. E sad, pokušajte da shvatite koliko sam duhovno bogata…“
Olivera MARINKOVIĆ
Istražujući Vaš rad osetio sam sklad, uravnoteženost između reči i tona, ljubavi i strasti. Nekako mirite nepomirljivosti i dajete im oblik. Da li se tako vodite i kroz život kada je bio manje naklonjen vašim očekivanjima?
Shvatila sam da je najbolje ne očekivati ništa. Tada dobijete najviše. A uravnoteženost duha i uma bi trebali svi da težimo. Jer, sve suprotno nije dobra opcija. Kada baš i ne ide rađaju se najbolje ideje. Samo je važno kako mi to prihvatamo. Naučite da vremenom sve prođe i da sve ima svoj rok trajanja. Zato treba svaki momenat iskoristiti, pustiti da vas osećanja drže. Lepa ili ružna. Najgore je potiskivati, onda umeju da eksplodiraju, i raznesu sve na sitne komade.
Da li je bilo trenutaka kada ste pomislili “eh, dosta mi je svega” i šta vam nije dalo da odustanete?
Da. Bilo je i to zbog ljudi koji ne mogu da podnesu vaš uspeh. Donesem ja takvu neku odluku, a onda se javi neki moj andjeo čuvar sa porukom od viših istanci i prosto vas primora da krenete dalje. Posle izvesnog vremena, vi shvatite da je do poruke, da nema silaska sa puta dok nešto drugo ne odluči umesto vas. I odustanete.
„Knjiga je proizvod duha, ali ja ih imam nekoliko, koje su došle donekle, ali nikako da stignem do kraja cilja, jer kad je iščitavam, uvek bi da odložim taj kraj. Zašto? Jednostavno, kad stignete do cilja, stigli ste, ali dok putujete ka njemu…tu je uživanje, tu je čar umetničkog rada. Traganje, a pre svega upoznavanje sa sobom, drugima, događajima koji su spakovani u našoj podsvesti i čekaju da odu od nas. Neke stvari treba osvestiti, neke služe kao katarza da bi krenuli dalje…, ali na to putovanje uvek krećete sa koferom iz koga ne znate šta će iskočiti“.
Olivera MARINKOVIĆ
Recite nam nešto o Najmagazinu.
Nešto na šta sam ja zaista ponosna. Sve je brojnija čitalačka publika, sve više pohvala na naš rad. Dobijam divne mejlove podrške, punih toplih reči zahvalnosti da smo nekom pomogli, da su čitajući nas pronašli baš ono što im je bilo potrebno. Neke poruke iz taštine i sujete sam sačuvala, čitam ih s vremena na vreme i podignu mi nivo ponosa emocija da se još više trudim. Nismo žuti, nismo tračerski, i najvažnije nikoga lažno ne predstavljamo. Sve je autentično. Čitalaštvo tako stiče pravu sliku o poznatima, koje gledaju, slušaju, viđaju u medijima i na javnoj sceni. Sa ponosom pominjem ime svog magazina. Nekako mislimo da je tu sve što interesuje ljude, psihologija, knjige, kultura, ….za svakoga po nešto i za svakoga po malo.
Proverite
Listajući Najmagazin stvorio sam utisak da ima određenu svrhu. Prelazeći sa redova na redove raznoraznih tema Najmagazina shvatih da on nije sam sebi cilj. Stiče se utisak da postoji vrsta jedistva u raznovrsnim temama koje pokriva, da služi drugima, da svaki čitalac prepozna kutak za sebe i da shvata kako nikako nije usamljen u svojim težnjma. Da li je prilikom osnivanja Najmagazima zapravo to bio cilj, služiti drugima, odnosno čitalaštvu?
Nekako osluškujemo naše čitaoce, a opet smo svoji, sa čvrstom koncepcijom, od koje ćemo odstupati samo ako moramo. Komuniciramo, pomažemo da nađu rešenja ili ih i mi tražimo zajedno sa njima. Čitaju nas u celom svetu, na svim meridijanima i trudimo se da za svakoga ima ponešto i od svačega ponešto. Internet i čuda tehnike su nam to omogućili. I za nekoliko dana doživljavamo redizajn naše naslovne, ali i sadržaja. Mnogo novina spremamo našim čitaocima, čak i neke nagradne igre, ali otom potom. Korak po korak. Ukolko nas zaprate na Instagram stanici, na fejsbuk stranici i ostalim društvenim mrežama, saznaće. Mogu i jednostavnim upisom u listu pratilaca, da dobijaju izveštaje šta objavljeno i budu u toku. To nam je i moto da što duže trajemo, evo u trećoj godini smo i dobro nam ide…Ne žalimo se.
Vi ste neumorni u svojim poduhvatima. Šta je sledeće?
O planovima, pričamo kada ih realizujemo. Ne bez razloga. Poslednje dve godine su nam bile pokazatelj da ne treba imati dugoročne planove. Zato su i naši na nedeljnom nivou, i dosta toga se realizuje. Za realizaciju dugoročnih…Do tada mudro ćutimo, radimo i čekamo nestrpljivo momenat promene. Jer danima radimo intenzivno i očekujemo da će se finiširati ubrzo.
„Ono što volim, a dešava mi se u poslu, to je da me često zovu da budem u žiriju, i da ocenjujem tuđi rad. Malo nezahvalana uloga, ali mene čini ponosnom, jer kolege smatraju da imam taj kredibilitet, legitimitet, da mogu da čujem sve što je dobro, i ono drugo.“
Olivera MARINKOVIĆ
Mnogobrojne nagrade su iza Vas. Koja Vam je najznačajnija, neka koja predstavlja prekretnicu u Vašem radu?
Uvek vas pokrene želja da imate bar jednu. Kad krenu da se nižu, shvatite da ste ozbiljno zagazili u te vode i da je glupo stati. Meni su sve podjednako važne i ne mogu da ih rangiram.
Zbog čega stvarati? Nagrade, priznanja ili iz ljubavi prema sebi?
Pre bih to svrstila u traženje svrhe života i potrebe da iz sebe izbacite nagomilane emocije i dešavanja. Katarza. Kada sebe bolje upoznamo kao i svoje talente i mogućnosti, kad ste sa sobom na ti, bolje funkcionišete. Jako je važno poznavati sebe, svoje limite i mogućnosti, biti iskren prema sebi i biti u saglasju sa sobom. Kada nađemo mir u sebi, naći ćemo ga i oko nas.
Šta bi ste još podelili o sebi sa nama čega se nismo dotakli?
Volim da crtam, kuvam (Oljina kuhinja na YT kanalu), istražujem, putujem… Posle svakog putovanja „punim baterije“ i odmah iskoči neko novo umetničko delo i kreacija i da često i sama ne poverujem da je baš to čučalo u meni i da mogu i da znam.
Počinjem da stvaram i za decu, na šta su me inspirisali mlađi naraštaji u kući, kojima stalno nešto pevam. Tako je nastala i pesma „STONOGA“, koju sam prvo otpevala mojoj Petri, koja je bila oduševljena pesmom.
Poštovava Olivera, hvala Vam na razgovoru. Radujem se saradnji i sa radošću iščekujem sledeću priliku da predstavimo šta se to krčka u vašoj kuhinji.
Hvala na lepim pitanjima, bilo mi je zadovoljstvo da razgovaramo i da jedni drugima proširimo vidike.
Razgovor vodio Miloš M. Simić
