fbpx

Padalica

Foto: pixabay.com
Foto: pixabay.com

Ne umem više da
hodam po zvezdama,
odrastao sam naglo
i detinjstvo mi
u sećanju gasne.
Evo, već tri leta
pokušavam srce
da prodam.
Neće ga niko.
Prazno i presahlo
od čekanja
za lastama koje
odveć kasne.

Ti znaš da voleh
tvoga glasa zvuk
i pev ptičiji
što dan osunčan tvori.
Evo, već tri godine
kako traje muk.
Pokušavam da
te oživim
al, neće!
Sada sam ničiji
i od dalekog sjaja
zvezda,
krv moja luda
gori.

Ništavan ko sen
pred burom tmine
i bez tebe slep
ko puž u klasju.
Evo, već tri života
minuše ko tren.
Uzalud pokušavam
da ulovim zvezde rep
al’ uvek mine.
Sad sam spreman
za put i žiznj
surovu, pasju.

Pa zato, ne pitaj više
otkuda zvezdi rumen
u carstvu hladnog leda
što pada tiho
po lugu.
Evo, već tri veka
da vetar priču briše
i pretvara zvezdani
grumen
u našu divnu tugu.
Al’, ipak,
ona još gori
i ponoru se ne da.

Prethodni tekstZa miran san i dobar dan
Sledeći tekstFotografija dana
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.