fbpx

Parabola o trajanju i skončavanju

U razgovoru o svojoj filmografiji, u punoj snazi filma „Bitka za Pacifik“, režiser Giljermo del Toro je naglasio da je kod filmova sa čudovištima u njegovim očima zlatna tačka uvek bilo upravo samo čudovište. Jedan pogled na njegovu karijeru kao režisera, producenta i scenariste to dodatno potvrđuje. Čudovište je oduvek tačka fokusa, ali sagledana iz perspektive izvornog, skoro folklornog pripovedača, onog pripovedača o kojem je Andrić svojevremeno govorio dok je usputno bio nagrađivan Nobelovom i drugim nagradama. Čudovište u svakom svom smislu, da li je to kronenbergijanska telesna aberacija čoveka ili onakvo frankenštajnovo čudovište sa kojim Sten Li saoseća, ili nezaustavljiva sila prirode u vidu džinovskog čovekolikog majmuna ili radioaktivnog reptila koji ravnjava Tokio.

To i takvo propustljivo svojstvo ćelijske membrane del Torovog kreativnog sveta je savršeno leglo da se kroz njega provuče i već vesma (nedovoljno?) rabljeni vampir. No, del Toro je rešio da našeg lepog vanvremenskog krvopiju prikaže drugačije. Naravno, prihvatljivo je da će upravo njegov filmski prvenac „Cronos“ da iskoristi taj njegov drugačiji prikaz, i naravno da je prihvatljiv njegov izuzetan uspeh i odličan prijem kod gledalaca. Priča „Cronosa“ prati antikvara Hesusa Grisa, koji iz statuete anđela izvlači čudnu napravu koja ga, nakon ozleđivanja, podmlađuje i na fizičkom planu vidno menja; za tom napravom traga bogataš Diter de la Gardija, koji šalje svog sina Anhela da je preotme od Hesusa i njegove kćerke Aurore, a sve u nadi da će i sam dobiti večan život. Naravno, odmah su primetne nesuptilne nomen est omen reference na biblijske pojmove i imena. Sa druge strane, tu je suprotstavljena želja jednog starca da večno živi naspram želje drugog da se vrati u normalu, i.e. da nanovo postane smrtan.

foto: www.mondo-digital.com
foto: www.mondo-digital.com

Međutim, del Toro ne bi bio cenjeni režiser i scenarista da nije ingeniozno satkao Hesusovu priču i pažljivo i promišljeno osmislio pravila ovom filmu svojstvene vampirologije. U „Cronosu“, ulazak u vampirizam nije kroz ujed živog bića, niti je neki biološki virus – oba sama po sebi tradicionalne alatljike bilo horora, bilo naučne fantastike. Ovde je, zapanjujuće, blend ta dva elementa, a opet prizemnije i realnije prikazan blend. Naime, drevni alhemičar, u begu od Španske Inkvizicije (koju pajtonovski niko ne očekuje) dolazi u Meksiko i dovršava svoj zadatak kreiranja naprave koja će podariti čoveku večan život. Naprava spolja izgleda kao zlatna dekorativna buba, preciznije skarabej, a iznutra, pored enormnine zupčanika koji rade čim se naviju, je i svezani insekt. Svrha insekta je, kada žaoka zlatnog skarabeja prodre meso domaćina, da profiltrira krv i time pospeši proces podmlađivanja i, prevashodno, povampirenja. Nakon što se navedeno i desi Hesusu, vide se promene, ali one teku lagano, u aristokratskim zalogajima. Koža mu dobija na boji i gustini. Kosa mu se polako vraća. Hormoni kreću nanovo da trčkaraju, te je i njegov seksualni nagon nanovo pušten u pogon. Glas mu je dublji. Fizički postaje više nasrtljiv i čvršće reaguje na negativne impulse oko sebe. Naravno, tu su i one malo manje prirodne promene – enormna žeđ i toplota tela, žudnja za živim mesom, ubrzano zaceljivanje rana, konzumiranje krvi, ljuštenje kože radi dobijanja nove, boje mermera; kasnije mu čak i dnevna svetlost smrtno smeta. Ali čak i ove promene ne menjaju suštinski Hesusa. I dalje je iste snage kao ljudsko biće, ne može da leti, nema psihohipnotičke sposobnosti, ne sija na suncu kao kineska bižuterija. Iako tehnički ne može da umre od težih povreda, i dalje oseća bol jedne povređene osobe u skladu sa ozbiljnošću povrede. Veliki preokret del Torovog vampira nije to što je natprirodan, već, ironično, to što je previše prirodan.

Srž čitavog filma je upravo o toj prirodnosti čoveka, i nije slučajnost što se, iako tematski vampirski, ovaj film zove „Cronos“, odnosno Hron. Sa jedne strane, tu je aluzija na izvornog Hrona, božanstvo-personifikaciju vremena. Večnost vremena koje stalno teče je ovde suprotstavljena čoveku, koji će eventualno isteći, odnosno ući u nesklad s tim tekućim entitetom Hrona. Diter želi ono što Hron ima, a to je taj večni tok, neprekinuti život. Njegov dugogodišnji lov na krunski uspeh alhemičara predstavlja jedan lepi ekvivalent uopštenom čovekovom begu od smrti, odnosno skončavanja sopstvenog trajanja na ovom svetu, i sama činjenica da je svo svoje zdravlje, telo i svetovni uspeh uložio u tu svrhu samo naglašava silinu te sveljudske aspiracije ka nesmrtnosti. Slika Hrona je pojačana čestim pojavama satova kroz film, bilo u Hesusovoj radnji, na kostimu jedine iskostimirane osobe na novogodišnjoj žurci, ili kao sastavni deo znaka kompanije „De la Gardija“. Međutim, ovde figurira i druga strana Hrona. Još u antičkom dobu evropskog dela naše planete, Hron-božanstvo je brkan sa Hronom-titanom, istim Hronom koji je Zevsov otac i koji je proždirač svoje dece i krvoločni mesar ljudskog/božanskog tela. Ta nejasnost i paralela je vidljiva i u samom naslovu filma, suprotstavljanje pojma večnog života figuri krvoločne mitološke kreature. I naravno, ovaj drugi Hron, krvolok, je paradoksalno jači u Diteru nego u Hesusu, budući da je Diter taj koji je spreman da se ratosilja svog sina Anhela zarad večnog života, i kojeg Anhel, kao izvrnuti Zevs, na kraju ubija. Od dvojca De la Gardija, nijedan nije primereni čuvar ničega, čak ni sopstvenog života.

foto: rheaven.blogspot.com
foto: rheaven.blogspot.com

Od dva Hrona, krvolok u Hesusu umire istog trenutka kada njegova unuka Aurora (rimska boginja Aurora je paralela grčkoj boginji Eos odnosno Eoji; Eoja je unuka Hrona-titana), inače nema duž celog filma, na njegov pokušaj da joj okusi krv tiho izgovara „Deko.“ Ta njena reč, taj njen biblijski Logos koji „u početku beše“ vraća ljudskost u Hesusa, koji svoje puno ime izgovara triput zaredom nakon kršenja naprave u paramparčad. Paradoksalno, brzo nakon toga u Hesusu umire i Hron-božanstvo, jer je taj početak za njega bio početak biološkog kraja. Čovek koji je dostigao besmrtnost umire u svojoj postelji, u zagrljaju svoje porodice. I naravno, ovde dolazi i sumacija poruke prenete poslednjim rečima alhemičara s početka filma, koji je skončao život proboden u srce, biološki istog izgleda kao umirući Hesus. „Suo tempore“, alhemičar izgovara dok ispušta poslednji dah svog tristogodišnjeg života. „Sve u svoje vreme“. Srž o kojoj se načela rasprava u prethodnom pasusu, čovekovo skončavanje koje dolazi onda kada će doći, ni pre, ni kasnije. I svaki pokušaj remećenja tog postavljenog tempa donosi neprijatne rezultate. Iako Diter tvrdi da samo detaljno praćenje alhemičarevih uputstava može dovesti do toga da će naprava bezgrešno obesmrtiti čoveka, sam alhemičar na početku filma ukazuje upravo na suprotno: pusti prirodu da teče svojim tokom, nemoj da praviš perverziju od Hrona, ili postaješ onaj drugi Hron. Hesus je to razumeo, i poput svog novozavetnog i manje meksičkog imenjaka se odupreo iskušenju. Svoj vampirizam je rešio da okonča okončavanjem sebe, odbitkom trajanja nečega što ne bi smelo da traje.

No, i pored ovih izuzetno ozbiljnih trenutaka, film iznenađujuće nudi i trenutke hamletovskog humora. Nad lešom Hesusa, u mrtvačnici, obdukcionar i njegov nadređeni diskutuju obdukcionarev trenutni rad, kao i nadolazeću sahranu. Naravno, obdukcionar, majstor svog zanata, se poigrava s lešom, ušiva i udešava ga na takav način da gledalac prosto mora da zaključi da mu ovo nije ni prvi ni poslednji put da to čini. Njegove diskusije s Hesusovim lešom i njegova mimika okolo mrtvačnice i njegovih alatljika je prosto poezija za oči, i svaki istančani um za humor mora da ovo uvrsti u neke od najsvetlijih tačaka crnog humora u svetu filma. Naravno, svoj doprinos ovom vidu humora dostavlja i Ron Perlman, glumac u ulozi Diterovog sina Anhela, koji jednostavno nema nijedan dosadan trenutak u filmu. Druga čisto tehnička, a donekle i narativna odlika ovog filma jeste ta da, uprkos vrlo napetom tematikom i elementima koji zahtevaju krv i nasilje, teče lagano, nenametljivo. Kadrovi su skoro tromi, ali ne na nezgrapan način. Film je arija koja opušta osobu nakon teškog rada, onda kada se valja zavaliti u naslonjaču i lagano listati pokoju dobru knjigu ili pušiti lulu dok poluzatvorene oči lutaju od jednog kraja pripaljenog kamina ka drugom. Od početka do kraja film zadržava tu opuštenu notu, i eliotovski se ne završava praskom, već cviljenjem, ali prijatnim cviljenjem. Cviljenjem životinje koja pomirena sa svojom sudbinom odlazi u Večni život.

Sve u svemu, opšti zaključak je da „Cronos“, kao, na manjem nivo,u priča o vampirima i, na višem nivou, priča o čovekovom mestu u tkanju Vaseljene funkcioniše savršeno, „kao navijen“. Giljermo del Toro je ovim prvencem začeo trend eksperimentisanja sa klasičnim mitskim čudovištima, i do dana današnjeg ne pokazuje znake umaranja. Naravno, ima još mnogo toga reći o „Cronosu“ (poput nekih vidnih paralela sa kratkom pričom „Alhemičar“ Hauarda Filipsa Lavkrafta, ili dalja analiza biblijskih i grčko-rimskih imena i smernica u filmu), ali bi dalje kritikozborstvo samo ublažilo inicijelni utisak. Ovo je film koji valja odgledati najmanje jednom, a koji opet valja preporučivati dok je Sveta i Veka. Ili do sledećeg neočekivanog upada Španske inkvizicije.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.