fbpx

Pentaloško pakovanje

Godina 2020-ta koju je Milostiva Gospođica Corona-Chan rešila da poseti nije bila blagonaklonjena stripu, maltene ni u kom pogledu. Izdavaštvo je stagniralo, festivali padali ničice jedan po jedan, izložbe se proredile kao vlati kose Lerija Dejvida, a sve što je moglo da bude digitalizovano, bilo je. Čak je i naš i vaš Pokazivač pokazao da nije stamen da se bori protive Corone-Chan, te je ova pozamašna pauza rezultirala u stagnaciji na polju kulture, sporta, itd. No, tu smo gde smo, i valjalo bi početi novu sezonu na Pokazivaču tekstom o stripu koji je izašao godine (svehrišćansko) 2019-te, mnogo pre nego što se Visprenica iz Vuhana provukla kroz čitav svet.

S obzirom da je naslov indikativan o nekoj numeraciji, plus što je reč o tekstu prilično teškog na jeziku i težeg na delima potpisnika ovih redova, znamo da će da nasledi nekakvo kreativno ludilo Alekse Gajića. Međutim, ovaj put ne deluje sam. Naime, scenario za strip o kome će biti reč je pisao izvesni Dragan Bogičić, direktor Narodnog muzeja u Velikom Gradištu i diplomirani slikar. Igrom slučaja, kako čitamo u tekstu Nemanje Baćkovića (objavljenom u Politikinom Zabavniku u maju 2019. godine), Gajić je dobar deo svog života upravo proveo u ovom gradiću, te su se nostalgija prema starom letovalištu i entuzijazam prema lokalkulturi fino objedinili kada je Bogičić napisao izvanrednu priču „Od Hadrijana do ponizne Sofije“, priču koju je Gajić prosto morao da likovno oblikuje.

I bogami, odabrao je najgajićevskiji način da to učini.

Foto: Aleksa Gajić

Ako se neko seća, godine (svehrišćansko; i ne, nikada mi neće dojaditi da koristim ovaj termin) 2012-te, Mesje Gažik je sastavio strip „Premotavanje“ (kasnije konvertovan u video snimak), interesantnu pojavu koja je zahtevala od čitaoca da okreće točkove i premotava pokretnu traku na kojoj je bio strip. Ovo je Aleksi osvojilo Grand Prix na beogradskom Salonu stripa te iste godine, a poslužilo je kao oslonac za Bogičićev scenario.

Nego, koja je ključna razlika između „Premotavanja“ i „Od Hadrijana do ponizne Sofije“? Pa, za početak, to što je kolaboracija Bogičića i Gajića zapravo serijski strip objekat, sa sve CIPom, ISBNom, itd., masproduciran u skromnom tiražu od 100 komada sa ne tako skromnom cenom (naposletku, ovo je malo komplikovanije od štampanja obične knjige). Uz to, i priča je linearnija ovde, samim tim pristupačnija prosečnom čitaocu.

Na moje zadovoljstvo, uspeo sam da drpim jedan primerak na Sajmu knjiga, na štandu „System Comicsa“, dugoročnog Gajićevog saradnika (premda se za ovaj projekat kao izdavač navodi upravo Narodni muzej iz Velikog Gradišta). Otvaranje istog se osećalo kao da otvaram poklon za Novu godinu – ne znam šta je unutra, ali moj detinji um je spreman na sve i oči samo cakle dok gledaju.

U kutiji je bilo svakoječega. Prvo tri papira – na jednom kratki uvodnik, na drugom uvodnik od Bogičića i tekst od Baćkovića, na trećem jebene instrukcije za čitanje. Uz to, jedan sitni papirić u kome su ekseri ukoliko želite da strip zakačite na zid (?!?!), kao i jedan bedž sa slatkom Sofijom na njemu. Resto kutije zauzima sam strip, takođe kutija, ali ovaj put od drveta i stakla, sa sve numeracijom (moj je primerak 77 od 100). Rotiranjem drvenih kotura, krenuo sam u putešestvije zvano „Od Hadrijana do ponizne Sofije“, u tzv. fikciju omeđenu istinom (ili prostim rećima, fikcijom).

Foto: Aleksa Gajić

Priča sama po sebi je tek dovoljno vilinska da ne bude realna, a opet sa elementima stvarnosti kakve bismo i očekivali; počinje vilama koje diskutuju o izvesnoj Sofiji, nastavlja se na jedan Hadrijanov novčić i izvesnog rimskog vojskovođe Septimusa, te se proteže na detinjstvo jednog mladog srpskog pastira kojeg spasava leš Septimusa i novčić mu o vratu, dolazi do sitne modistkinje Sofije i njene zabranjene ljubavi, a završava se upravo vraćanjem novčića lešu Septimusa i odlazak ostarele Sofije među vilama. Savršeni krug, iliti preciznije, savršena traka koja se vazda rotira.

Naravno, o crtežu Alekse Gajića ne treba trošiti reči. Jedan pogled je dovoljan da se nazre iskustvo koje je kaljeno dugi niz decenija (nešto preko dve, tačnije), a ingenioznost pakovanja (iako je rethread „Premotavanja“) dodatno ovo izdanje penje na spisak stvari koje morate da posedujete. Štaviše, nosim se mišlju da plagiram Pola Graveta i da sastavim sopstvenu knjigu sa pretencioznim naslovom „100 srpskih stripova koje morate da pročitate pre nego što odapnete papke“, i da se negde pri vrhu (ili, da ispoštujem numeraciju mog primerka, na mestu br. 77) nađe upravo „Od Hadrijana do ponizne Sofije“.

No, to je sve o Gajiću. Kakav je Bogičić kao pisac je ovde bitnije pitanje. I realno gledano, ne verujem da će se previsoko kotirati u rangu domaćih scenarista, ali sudeći samo po ovom uratku, čovek i te kako zna znanje. Kao akademik i direktor muzeja zna istorijske činjenice i kako hronološki jedna priča treba da teče, a kao umetnik, zna kako da na najbolji način iskoristi estetske kvalitete crtača kao što je Gajić. Ukratko, ako bi se Bogičić ponovo bacio na pisanje nekog novog stripa, bio bi dobrodošao među stripare u Srba.

Da li ovo pentaloško pakovanje od Gajića i Bogičića ima neke mane? Pa, realno, najveće mane su mu to što je nešto skuplji i što je u limitiranom tiražu, što ga čini teškim za nabavku za ljude koji nisu zagriženi sladokusci stripa. Ostale mane su mahom vezane za individualne primerke, zato što je ovaj strip ipak neka vrsta mehanizma, a među 100 primeraka aparata i mehanizama uvek mora da se nađe barem neki kvar, barem neki defekat. Nekome su točkići ispadali, nekome se nije zatezala traka kako treba, nekome je stako napuklo, itd. Dakle, ako bi došlo do reprinta (ili Druge Serije, što bi rekli po fabrikama), na ovo bi valjalo obratiti pažnju. A kakav sam nenormalan, otvorio bih i poseban servis za popravku ovog Gajićevog dela. Taj servis bih verovatno nazvao „Veljković bez sinovi“. I naterao Aleksu da mi nacrta neki luckasti logo i obradi neonski znak.

Ukoliko ste u prilici, pribavite „Od Hadrijana do ponizne Sofije“, a onda otiđite u Veliko Gradište i prohodajte malo stopama Septimusa i Sofije, tek toliko da upijete krajolik koji je ova dva neprikosnovena autora naveo da vam ovo delo i isporuče u ovako glamuroznom pakovanju.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).