ZANOSNE ZAMKE SONETA
/Pero Zubac o rukopisnoj knjizi soneta Saše Mićkovića/
Sonet obavezuje i od pesnika zahteva brigu o svakoj reči koja se ugrađuje u pesmu. Stoga ponajpre malo je pesnika u nas, a i u svetu, koji se sonetu posvećuju kao prioritetnoj formi pesničkog iskaza. Pisanje pesama u slobodnoj formi, kod mnogih pesnika omiljenim belim stihom, pa i u klasičnoj formi koja ne traži određen broj stihova, daje pesniku više mogućnosti i za naraciju i za sažetost, izbegavanje sonetne košuljice je mera slobode izričaja, poklon narativnosti ili hermetičnosti, neobavezivanje kao dar slobode.
Pred sonetom pesnik je kao zamišljen putnik u vozu koji ulazi u tunel, a da se ne vidi svetlo izlazne kapije i još sa blagim osećajem da se pri kraju voz ukošuje pred dvema tercinama ili katrenom i distihom koji završava sonet. U sonetu je uvek završni stih obojen nevidljivom bojom olakšanja. Pesnik Saša Mićković obradovao me je pošiljkom u kojoj je bila vrlo lepo opremljena knjiga soneta, u formatu koji je meni drag, sa naslovom koji obavezuje i nagoveštava sadržaj – „Božanska Srbija“ – knjiga koja zrači vedrinom i nadom, a lepotom soneta i probranim pesničkim jezikom prosto pleni i nagoveštava, zapravo potvrđuje, izuzetan dar pesnika i veštinu stihotvorstva koja nadmašuje njegove godine.
Potom je elektronskim putem stigla nova knjiga soneta „Raspečaćena pisma ženi“ koja samim naslovom naznačava da se u knjizi ne nalazi samo rodoljubiva poezija, mada i u prvoj knjizi neki soneti izlaze izvan određenosti patriotskom tematikom, i nekoliko čitanja, bez žurbe, jer kompjuter i ne dozvoljava olakotno čitanje, površno i dijagonalno, zapisivanje stihova i strofa, upoređivanje sa prethodnom knjigom, uverilo me je, zapravo ojačalo u uverenju, da pesništvo Saše Mićkovića jeste izuzetno, samosvojno, izdvojivo, a prepoznatljivo, zaslužuje pažnju čitalaštva i književne kritike jer nam se obraća zreo pesnik, posebnog glasa i zvuka, vrlo vešt u građenju soneta i sklon lepoti pesme, savršenosti, umivenosti, a tkanoj od biranih reči i novosmišljenih reči koje će ući u opšte blago jezika.
U knjizi „Božanska Srbija“ pesma koja ima naslov SONET daje nam mogućnost da vidimo šta je sonet za pesnika:
„Odzvanjaj u uhu, majstorski žubori,
Care poezije, svečano krunisan—„
prva su dva stiha, a deveti stih:
„Kitim te sa strašću ko davno Petrarka“ –
i završni stih:
Ogledalo moje, duše oličenje“ –
zaključno kazuje šta je za pesnika sonet i kao pesma i kao forma. I novi rukopis sam posmatrao i doživljavao pri čitanju kao ogledalo pesnikove duše i oličenje tvorca pesme u rečima od kojih tka sonete. Kad se pažljivo iščita „ Božanska Srbija“ vidljivo je da su patriotske pesme samo osnova, a refleksivne i ljubavne tkanje u kojem je pesnik dao duši oduška kao u antologijskoj (nije jedina u knjizi) pesmi „Ove noći“:
„Kada noć zavlada i svetla pogasi,
sve počne da ćuti i reka ne teče.
Mesečina tek se šapatom oglasi,
i pozdravi tiho oronulo veče“.
Ima u Mićkovićevim pesmama dalekog odzvuka dučićevske gospodstvenosti i odmerenosti, rakićevske stišanosti i umivenosti, filipovićevske suspregnute zavatrenosti, ali Mićkovićeva lirika, njegov sonetski zlatovez je samosvojan i donosi nam zapise čoveka koji osmatra i doživljava svet samo na svoj način. Jezik njegovih pesama je posebna dragocenost knjige i knjiga i navodi me na pomisao da nad svakom rečju soneta pesnik zastaje, važe i odlučuje se za onu najprikladniju, mada pesme teku kao da su pisane u dahu, najednom, bez prepravki. Iščitavajući Mićkovićev „zvukovez“ zapisivao sam stihove, strofe, reči iz soneta, sa uvek prisutnim zvukom u ušima, kao da su reči ozvučene, i sa osećajem, teško opisivim, da neke strofe pa i cele pesme svetle iznutra i kada nisu na ekranu, ili slikom kao da neke rečenice ustihovljene gore, neka zavatrenost zrači, pa ću navodnicama obeležiti u sledećim pasusima samo reči istrgnute iz rukopisa ili celine koje su mi pomagale da osvetlim knjigu:
„Od ključale krvi uz luč izgaramo / bleštavilom pleniš, cakleći biserje“
veli naš pesnik dok „sonetari“ nalazeći „melemne reči“ uz molbu „ Gospode, osnaži, ustreptalo biće“. I sve u samovanju i tihovanju „dok jesen Račom šušti“ i osluškuje se „svim galaktičkim žarom / baršunasti slap zvuka“; a „beskrajna vrelina zahuji u nama“ i „tako često dođe po mraku troma tuga“. Ima u najnežnijim pesmama nekog mekog ronsarovskog zvuka („Dobro jutro, mila, muzo bistroka“) i počesto opisa osame i žudnje za nekim dragim i dalekim.
Mićkovićev „ ljubavni pesmopoj“ najvećma će se dopasti čitaocu, a meni ostaju u sećanju, na kraju ovog zapisa naklonosti i preporuke izdavaču, ovi stihovi:
„Pročitam sonete natopljene lirom,
sećanje, to gorko, omamljivo voće „….
„Poput molitve, poput plamsanja,
poput bistroće, poput disanja“
Pesme strepnje, nade, vere, iščeka, dok „tek mrak, ćutnja i seta, romori, pada, pada…“.
Jedna dobra knjiga pesama kreće u susret čitaocima i ljubiteljima soneta.
Pero ZUBAC
Novi Sad 19. novembra 2013.
