Pisma iz Beča: Dečija tuga

Slučajno sam se našla u Sigurnoj kući u Beču. Korisnice su austrijanke sa decom do jedne godine starosti. Rastrojene su i tužne sa očigledno uplakanim licem, dezorijentisane i blago rečeno zatečene situacijom u kojoj se nalaze. Svu prvu pomoć u vidu hrane, garderobe i obuće za decu i sebe dobijaju iz humanitarne pomoći. Sobe su uredne, sunčane i imaju svu potrebnu udobnost za život. Nekakav. Bolje rečeno, solidan. Mereno našim uslovima života – perfektan. Odličan je za prvu ruku, i bitno je da majke sa decom nisu na ulici.
A ljubav? Pažnja? Osmeh? Vesela dečija graja, vriska i cika?
E, toga nema. Čak ni ovde. Deca su, da li zbog preživljenih trauma ili zbog nesnalaženja u novonastaloj situaciji previše mirna. Pridošlice prate uplašenim pogledom. Nezainteresovano drže po neku igračku u ruci, i ćute. Deca koja preko noći odrastu.
Tuga je ista, na svim jezicima sveta. I decija prekinuta radost.