Japanska produkcija animiranih filmova, ali i stripova, spada među najplodnije i najuticajnije u svetu. Pošto smo još pre nekoliko meseci u ovoj rubrici pokušali da u ovoj rubrici predstavimo Naruta, a on nas zaziva i Za dobar dan i miran san u okviru ‘Zanimljivosti’, red je da ovde inače kažemo nešto više o japanskom stripu.
Manga (jap. 漫画 ili まんが)¹ je japanska reč za strip. Izvan Japana, uglavnom se koristi kao naziv za japanske stripove. Ona se razvila od mešavine japanskog umetničkog pravca zvanog ukijo-e i stranih stilova crtanja, a osnovne karakteristike današnjeg izgleda nastale su ubrzo po završetku II svetskog rata. Uglavnom su crno-bele, sa izuzetkom korica i prvih nekoliko stranica, a retke su one kod kojih su sve strane u boji. Najpopularnije mange često doživljavaju adaptaciju u vidu anime (crtani filmovi) čim se za to pojavi interes na tržištu. Mange se među manje upućenima često nazivaju animama, i obrnuto. Premda manje uobičajeno, ponekad se i po originalnim animama prave mange (Gundam, Neon Genesis Evangelion, Cowboy Bebop…).
Manga u bukvalnom prevodu znači „slučajne (ili ćudljive) slike)“. Reč je ušla u običajenu upotrebu krajem XVIII veka, preko nekih popularnih izdanja, među kojima se ističe Hokusai manga, u kojoj su se nalazili izabrani crteži poznatog ukijo-e umetnika Hokusaija (v. slike 2 i 3; Kacušika Hokusai, veliki slikar, graver, ilustrator… ž. oko 1760-1849 – najpoznatiji po seriji pejzaža u drvorezuTrideset pogleda na Fudžijamu). U neke korene i uzore mangi spadaju i slike giga (doslovno „smešne slike“), naročito chōjū jinbutsu giga (鳥獣人物戯画 — doslovno „smešne slike ljudi i životinja“) crtane od raznih umetnika još u XII veku a sadrže umetničko-stilski uprošćene linije.
Tokom Meidži perioda (centralizacija, otvaranje i
modernizacija zemlje u II pol. XIX veka…) dolazi do poprimanja stranih uticaja – ugl. američkih i britanskih, uz neke direktne edukativne usluge stranih umetnika, što doprinosi nekoj novoj likovnoj estetici u Japanu. Čak se za mangu jedno vreme koristio naziv ponči-e (Punch-picture), po ugledu na britanski magazin Panč (Punch), koji je takođe poslužio kao uzor sa svojim humorističkim i politički satiričnm ilustracijama, malog formata od jedne ili četiri slike. Panč je zapravo i direktno pustio izdanke sa nekim svojim izdanjima u Japanu, a potom se (1874.) pojavio i domaći ćasopis posvećen mangama, Eshinbun Nipponchi (slika 4).
S početka XX veka su se istakli i Rakuten Kitazave i Ipei Okamotoa. R. Kitazava bio je učenik Frenka A. Nankivela, australijskog umetnika. U nekoj zreloj fazi objavio je poznate komične stripove kao što su Tagosakuov i Mokubin izlet u Tokio (Tagosaku to Mokubē no Tōkyō-Kenbutsu) i Neuspesi Kidoro Haikare ( Haikara Kidorō no Sippai), oba iz 1902. godine. Ipei Okamoto je osnivač prve asocijacije crtača u Japanu — Nippon Mangakai. Njegovi manga manbun radovi, kao što je Život čoveka (人の一生, Hito no Isshō) iz 1921. godine, bile su uzor za fantastične mange koje su se kasnije pojavile.
Manga kakvu ljudi poznaju u XX i XXI veku nastala je uglavnom trudom čoveka po imenu (dr) Osamu Tezuka, (1928-1989), sa nesuđenom karijerom lekara… On je uneo mnoge inovacije, dobrim delom i pod uticajem Diznijeve estetike i ekspresivnosti; likovi se pojavljuju u kraćim epizodama stripa koje čine deo veće pripovedačke celine, uvodi se takoreći filmsko pripovedanje, sa tekstom koji se svodi na dijaloge, dakle bez suvišnih opisa, a sa dovoljno sugestivnom radnjom, izražajnim crtežom sa upečatljivim, i kasnije prepoznatljivim, facijalnim detaljima. Momotarou Uminokaih
Tezuka je uveo filmsko pripovedanje i. Jedini tekst u Tezukinim stripovima su dijalozi između likova, što je stripovima dalo kvalitet filma. Uveo je i diznijevske facijalne ekspresije kod kojih su oči, usta, obrve i nos likova povremeno previše izraženi, što ih je činilo veoma upečatljivim, a njegov rad veoma popularnim. Ovo je donekle oživelo staru ukijo-e tradiciju u kojoj je slika pre proizvod ideje nego stvarne fizičke realnosti.
Njegovi stripovi su prvobitno objavljivani u dečijim magazinima, ali su ubrzo prerasli u zasebna nedeljna i mesečna strip izdanja. Tezuka je u svojim stripovima obradio skoro sve filmske žanrove svog vremena. Njegove mange idu od akcione avanture (Kimba − Beli lav, ili Leo kralj džungle) do ozbiljne drame (Crni Džek) te naučne fantastike (Moćni Atom, poznatiji kao Astro Boy (Astro Boj), horora (Dororo, čovek sa tri oka). Iako je na zapadu uglavnom poznat kao tvorac Astro Boja, mnoge od njegovih mangi poseduju veoma ozbiljnu radnju, a ponekad i zaista mračne tonove, ili previše dramatizacije… U svakom slučaju,
Tezuka je predano radio i na društvenom prihvatanju mange, a bio je mentor velikom broju važnih strip crtača, kao što su F. Fudžio (Doraemon), Fudžio Akacuka i Šotaro Išinomori.
Još jedan važan pravac u mangi bio je gekiga („dramatične slike“). Između 1960-ih i 1970-ih postojale su dve strip struje. Prva, u obliku mange, bila je bazirana na prodaji antologijskih magazina koji su sadržavali desetine naslova. Druga, gekiga, bila je bazirana na obliku iznajmljivanja kompletne „knjige“ sa samo jednim naslovom. Mange su se pojavljivale u nedeljnim i dvonedeljnim publikacijama, tako da je produkcija bila brza, sa poštovanjem rokova. Vremenom je većina manga autora prihvatila Tezukin stil crtanja, gde su likovi crtani jednostavno, ali sa prenaglašenim izrazima lica, sa karakterističnim ogromnim okruglim očima, što je u inostranstvu postalo asocijacija za japanski strip.
Kontrast je bila gekiga, koja je imala kompleksniju i zreliju radnju i veću posvećenost pri izradi svake stranice. Zbog ovoga je smatrano da gekiga ima mnogo veću umetničku vrednost. Međutim, gekiga se kasnije nekako utopila uz mangu, a danas se pod ovim imenom misli na mangu koja nema komični crtež. Verovatno najpoznatija manga gekiga stila je Akira.
Naravno, vremenom se nastavila difrencijacija mangi prema ciljnim grupama po polu, starosnom dobu i dr., kao i podeljenost u društvenom vrednovanju ovog fenomena… U Japanu se stripovi prodaju u tiražima nezamislivim za naš pojam i navike, pa i za pojam mnogih većih i razvijenijih zemalja… Manga je podjednako cenjena i kao umetnička forma, i kao popularna literatura, mada još uvek nije dostigla prihvatanje poput onog kakvo imaju muzika ili film. Međutim, opšte odobravanje Hajao Mijazakijevih anima i nekih manga, značajno menja pogled na animu i mangu, približavajući ih statusu „viših umetnosti“. Slobodno mođemo istaći da je najveću zaradu u istoriji japanske kinematografije ostvario upravo njegov „Začarani grad„ (千と千尋の神隠し Sen to)
Da podsetimo, kod nas se uglavnom ‘Darkwood’ (a možda i jedini u pravom smislu) potrudio da čitaocima malo više približi svet mangi (dok su anime, kao medijski i vizuelno agresivniji, i nešto jeftiniji vid razonode, već okušale prođu na nekoliko televizija ). Među izdanjima malopre pomenute kuće svakako se ističe već predstavljeni Naruto, zatim ‘One Piece’ (autor Ejičiro (Eiichiro) Oda), koji donosi avanture sa specifičnim gusarskim naglaskom, a tu je i ‘Napad Titan’ – u originalu zapravo Atack on Titan, od mlađanog Hadžimea Isajame. Iz nekoliko kadrova nas pozdravlja mačkasti stvor, zapravo robot, Doraemon (ドラえもん) čije avanture potpisuje Fudžiko Fudžio (Fujiko Fujio). Vaj veoma cenjeni serijal (prvo objavljivanje u decembru 1969.) kasnije je, naravno, pretočeno i u anime i dalje komercijalizovano. Ovaj mačak će proći kroz „čari“ putovanja kroz vreme, tako da se sreće sa detinjim dobom i unuka i dede iz porodice Nobi...
( – NASTAVIĆE SE -)
