fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: Hiljadu suza, jedan osmeh

Zorica Tijanić

Odlomak iz romana „Putovanje kroz san Ksenije Lovrić“

Nije ova tuga zbog bola, nisu ni rane zbog povreda, nekad je tuga ono što ušeta neobjašnjivo u nas po rođenju, dok gubimo smisao u svom postojanju. Nekad volimo bez razloga nekog ko to ne bi trebao znati, nekad ljubav damo pogrešnima i zbog toga se vasione preokrenu. Nekad Bog tako hoće da se poigra, nekad dođemo na red, da nas pogleda, nekad nas zaboravi, a mi se mučimo tražeći razloge u tome zašto nas taj neko više ne voli, zašto je ljubav postala prolazna umesto večna, zašto sve mora jednom proći. Nisam bila filozof, kao drugi u porodici. Neka to postanu pametniji od mene. Samo sam želela da svi budu srećni, pa ako to ne mogu biti sa mnom, povući ću se u svoj svet. Otići daleko u neizbrisiv prostor u kome želim ostaviti deo sebe u svojim mislima. Nema potrebe da se ljubav izgovara. Oseća ga srce kome je upućeno. Ljubav je granica za ludost, bezgranična lepota u kojoj se utapa duša dok voli, a strast je prati uskovitlana u mislima kao u moru koje se igra životom. Voleti i umreti za mene je jedan pojam koji se nepravedno razdvojio u dve kategorije reči. Smrt je blaga za moja osećanja koja sada imam i koja će me pratiti na putovanju na kome se moj život razdvaja. Kada dobiješ moje pismo sedećeš zamišljen i usamljen na obali. Možda ćeš nekoga voleti i ti, usamljen, ali osećam da ću motriti na tvoj lik iza nekog oblaka, skrivena, da te čuvam. Jednom kad me ne bude, sutra kada me ne bude, jer put snova je sada moj neizbežan i jedini način da te zaštitim od sebe, da te ne napustim.
Onaj koga volim, biće uz mene i veruj da će mi biti dobro iako bi me tvoje ruke povratile u život, tvoj dodir koji je bezgranično nežan i miluje, ruka na čelu bi me ispratila bez suza. Ja sam dozvolila sebi jednu ljubav, neobično čistu, bisernu. Dobila sam poljubac anđela i krila da se sakrijem od života, baš kada mi je to bilo najpotrebnije. Taj poklon mi je poslat u vidu čoveka, koji je nešto više od toga i ljubav kao dokaz o bezgraničnom poverenju i milosrđu koje budi. Kada je sat počeo da otkucava neko vreme provedeno u mislima sa tugom, postalo je kraće. Misli o bezgraničnom i lepom nikad se ne završavaju, kao ni život.
Kada budeš čitao moje poslednje pismo tebi, upoznaćeš nekog ko je bio sve u mom životu, upoznaćeš sebe. Na mom putu sve sam ostavljala da bih se prepustila dodiru samoće u kome duša ne bi patila ili bila sama. Shvatićeš da je ljubav emocija koja graniči sa smrću, da je mrak u očima nešto što gasi luč ako je ne održavaš, da je ime nešto što ljudi daju, a život Bog određuje. Svaka je majka u iskonu dete, koje podiže svoje. Svaki je čovek zidar nebeskih kula. Ono što nas određuje je put kojim ćemo krenuti. Ako korak zastane i pokoleba se, više neće imati vremena da se vrati. Svako vraćanje neće doneti ono isto, otvoriće rane. Moj put je i tvoj put na kojem ti niko ne stoji. Na mom putu sam stajala jedino ja, izgubljena u neodlučnostima i slabostima. Nemoj da tvoj put bude ispunjen tugom. Tuguj u sebi, zastani na svom dlanu, popij sa izvora i osmehni se. Ti si neko ko mora voleti sebe da bi se otkrio ljubavi da te nađe. Život je neobična igra žmurke, većinom splet ironije sudbine, promašenih susreta, nezagrljenih svetova, razdvojenih obala. Ti svoje spoji.
Dok čitaš ovo sediš na zlatnom pesku koji te miluje. Neka te svaka čestica podseti da sam bila prašina i da će sve skliznuti utopljeno u ovu tišinu koja donosi mir. Neko ko me je bezgranično voleo, bio si ti. Neko ko me je ispratio bio je deo tebe iako nisam dozvolila da osetiš taj bol, kada budem odlazila. Svaka reč se ispisuje zlatnim slovima na tom pesku na kojem se stvara budućnost koju ti određuješ. Volećeš i to je dovoljno za sreću. Boleće te jer sreća je samo privid radosti. Ono što će te ispuniti neće biti drugi čovek ili žena, jer u nedogled možemo tražiti obličja u koje je duša spakovana. Ono što ćeš pronaći da voliš, bićeš samo ti preslikan u nečijoj duši.
Prelazeći hiljade kilometara da bi upoznao sebe nije bio cilj koji bi mene zadovoljio, zadatak koji bi ispunio, da bi pronašao sitnice mog malog života. Nisam ni imala cilj. Želela sam na tom putu da shvatiš da si voljen više nego život, da je ta ljubav univerzalni zakon koji je zaposlio svaku česticu da ti se raduje. Moj život za tvoj, samo je sitnica koju pretpostavlja žrtvovanje, kao ružna reč koja se oštro prelama. Nije žrtvovanje ljubav. Voleti… znači živeti. Duša se jednom voli, a kada se pronađe to je taj biser, srebrni biser u školjci koji nikad nemoj zatvoriti. Nakon hiljadu suza, bio si moj osmeh. Nakon bezbroj pređenih kilometara obale, moj svet se spojio s nekim ko je prijao i kao iluzija i kao taj osmeh, sličan tvom. Život kojeg sam se sećala više nije imao prošlost. Kišne kapi su izbrisale linije sa mojih dlanova i postojao je samo zagrljaj u kojem sam zaboravila tu bol.
Otkucaj ili još dva mog srca tebi su posvećene, u mislima sa tobom protrčala sam kroz sve naše stenke sećanja u kojima smo se smejali, plakali ali obavijeni tankim slojem večnosti koju ćeš nekom pričati. Moj život pretpostavljen tvome kao nešto što nije žrtva već samo ljubav, a ljubav laka i podatna kao taj biser u školjci, koji nikad nemoj zatvoriti.

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
http://zoricatijanic.blogspot.rs/

 

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.