fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: Istarske kroštule u Rovinju

User comments

Iako je leto na izmaku i počinje jesen sa svojom zlatnožutom tonskom probom koja se manifestuje sitnim kapima na mom prozoru čineći trošno potkrovlje romantičnim, želela bih da isplovim na katamaranu sa malog mola – iz Rovinjske luke. Destinacija – ostrvo Sveti Andrija, mesto na kojem jedan dan – po subjektivnom doživljaju, traje duže od prosečnog.
Tog jula, pre nekih osam godina, zabeleli su vrhovi Alpa. Kroz vazduh su se smenjivali toplo hladni talasi. Rovnj je za to doba godine bio izuzetno hladan. Povremeno smo uspevali da uhvatimo i poneku sunčevu zraku oko podneva, i zaronimo u hladno more, tragajući za školjakama i sitnim kamenčićima.
Putujući po primorskim gradovima, pa i živeći u njima, shvatila sam da je dobro što je Rovinj mesto koje sam poslednje obišla. Kao utočište i oaza lepote poseduje sve ono što jedan primorski grad treba da ima. Uočićete razliku – imaćete u oku kompletan doživljaj. Nećete više imati potrebu za lutanjima  i istraživanjima. Osim lošeg vremena, tog jula su još neke tužne vesti pokvarile leto – hroničari će već znati o čemu govorim, ali neka hrkanje dvojice italijanskih fratara iz susednog apartmana bude ono najgore što nam serovinj dogodilo.
Bog nam je kao spas poslao katamaran za ostrvo –  Sveti Andrija. Miris istarskih kroštula i fritula nas je pratio sve vreme putovanja. Miris je dolazio iz korpe jedne starije gospođe koja je bespomoćno pokušavala da umiri svoja dva unuka. Dečaci su jurili unaokolo po brodu, preskačući po našim nogama, i  nisu obraćali pažnju na baku. Bili su uzbuđeni koliko i ja, tako da mi ništa nije smetalo. Imala sam fotoaparat u rukama i vetar u kosi. Naslonjena na ogradu brodića, uživala sam zamišljajući da sam junakinja nekog starog filma u kojem me scenario vodi na pučinu, gde ću fokus usmeriti samo na lepotu. I onda – iznenada dodir rukom, koji me prenuo iz zamišljenosti. Gospođa je ponudila delicije iz korpe.
– Uzmite malo za vas i vašeg sina. Da probate, sama sam pravila, domaće su – rekla je pomalo hrapavim glasom. Osmeh mi je ozario lice. Bilo mi je toplo oko srca. Pomislila sam da još uvek ima dobrih i ljubaznih ljudi.
Pristali smo na obalu ostrva. Osmeh mi je još uvek titrao na licu. Sve vreme me pratio miris starih ali nežnih ruku koje su nudile deo svoje duše – u istarskim kroštulama. Njen parfem je bio od ruža. Podsetila me na moju baku. Ona je uvek u torbici nosila parfem – od ruža, a na ruci mali sat i torbicu od crne kože. Iz te torbice je uvek imala nešto za mene. Preplavio me talas nežnosti. Sve se odvijalo u skladu sa bojom mora u kojem su se presipali kristali.

rovinj Za razliku od opatijskih letnjih dana, koji se lenjo razvlače – od partije karata do partije šaha, gde monotoniju može razbiti samo večernja šetnja –  ovde je sve drugačije. Sve je živo i u bojama. Rovinj nudi ljubav u svakom svom belom kamenom stepeniku. Živopisan kolorit privlači i budi potrebu za jutarnjom šetnjom koja je osveženje za sva čula. Kapućino u obližnjem bistrou terase starog hotela sa pogledom na obližnje ostrvo – Svetu Katarinu, jezgro starog grada, taverne i najlepša pijaca na kojoj sam ikad bila. Na pijaci se nude maslinova ulja, smokve, eterična ulja od lavande, med, sirevi. Ima tu i suvenira, štandova sa školjkama i slikama, ali ono što me fasciniralo je izbor voća i povrća. Na tezgama je najlepši ukras nanizano i osušeno voće. Sama pijaca se nalazi severno od gradskog trga, prema luci Valdibori. Preko puta pijace je zgrada pozorišta. Šetnjom niz starogradsko jezgro ćete naići na mnoge srednjovekovne crkvice, koje mnogi slikari koriste za svoje izložbe. Postoje i mnoge kulturno-umetničke manifestacije koje se postale deo gradskog imidža.

www.fotocommunity.de

Ono što me je najviše fasciniralo u Rovinju jeste Crkva Svete Eufemije. Do nje vode uske uličice koje vijugaju ukrug poput lavirinta. Na njih se crkva naslanja. Venecijanska građevina u baroknom stilu uzdiže se posred grada kao najveći spomenik. Crkva ima svoju istoriju i priču o Svetoj Eufemiji, zaštitnici grada Rovinja. Legenda kaže da je Eufemija bila mlada devojka, koja je živela u doba cara Dioklecijana, u vreme progona hrišćana. Zbog posvećenosti hrišćanstvu je stradala. Njeno telo su sačuvali kalcedonski hrišćani. Sarkofag sa njenim telom je prenesen u Carigrad i smešten u crkvu, koju je u njenu čast podigao car Konstantin, međutim dolaskom na vlast ikonoklasta, hrišćani ponovo sklanjaju njene relikvije. Prema predanju, nakon velikog nevremena 800-te godine do obale grada Rovinja je doplutao mramorni sarkofag, kojeg je mali dečak uspeo da otpremi na brežuljak, gde se sada nalazi crkva i visoki zvonik iznad grada, kao i kip svetice na vrhu.

pixabay picture

Dok se penjete ka crkvi, usput ćete nailaziti na male galerije. Miris boja sa slikarskih platana na kojima se preslikava grad, zajedno sa laganim melodijama iz starih kamenih kuća, olakšaće i skratiti put uzbrdo, kojim morate da kružite kako biste stigli na veliki plato. Nagrada je pogled na pučinu, sve od brijunskih ostrva do belih vrhova Alpa na severozapadu.
Prva misao mi je kako bih baš tu volela provesti neku svoju ranu starost. U jednoj maloj uličici. Bio bi dovoljan jedan prozor iz kamene kuće, s pogledom na pučinu i muziku vetra. Sa olovkom u ruci, inspirisana udarima talasa mora o kamenu obalu i vetrom koji mrsi kosu, mirisom soli i jutra u kojem je lepo ustati kada nigde ne žuriš.
Rovinj – grad koji se nameće svojom lepotom, veče koje se spušta na grad. Sa pučine pogled, rasuti odblesci sunca posvuda u predvečerje, kolorit zidina koje su opasale grad menjaju boje i lavirint se uzdiže do neba…
Mi u šetnji zagrljeni udišemo miris istarskih delicija, hodajući uskim, zbijenim uličicama, odmarajći se na malim trgovima, maštajući da jednog dana ostanemo mnogo duže od letovanja…

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.