Mene putovanja uvek podsećaju na razglednice. Ako već ne možemo da putujeno sa dragim osobama, u mislima su nam sve vreme, kao i želja da s njima podelimo svaki trenutak. Onda pred kraj putovanja, sledi najlepši deo, kupujemo i šaljemo razglednice. Raduje me što ih ima na svakom kiosku, prodavnici, zajedno sa suvenirima. Neobičnih oblika i boja. Mirišu na svežinu mora, sunce, sol i borovinu.
Obilazeći sva ta mala mesta i uvalice duž jadranske obale, razmišljam o tome kako tek sada upoznajem pravu vrednost bisernog mora. Živeći nekada na ovim prostorima čovek uvek misli da ima vremena sutra, da obiđe ili ode na sva ta mesta. Tu se svi prevarimo. Sutra može i ne biti. Postoji ovo danas, sada i u trenutku. Retko da neko od nas uspe da uhvati trenutak. Često ostavljamo stvari za neki drugi put. Tako da ja, tek nakon trideset godina putujem preko 500 km da bih obišla mesta koja su mi nekad bila na korak. Tek sada mogu osetiti koliko sam izgubila čekajući to – sutra. I vredi doći, verujte mi na reč.
Lepota kamena koje je more vekovima vajalo ima obline koje izazivaju zadovoljstvo. Magiju starog grada i uličica na kojima se okupljaju muzičari, umetnici, slikari možete osetiti na dodir. Onaj koji će vam proći kroz dušu i telo. Taverne i miris „friške“ ribe meša se sa bojama vina. Noć u gradu festivala mami poput fantazije koja se nastavlja i jutrom, ne gubeći ništa od tog sjaja. Grad čine tako posebnim različite energije koje se prožimaju. Može to sve dočarati jedna topla razglednica, pisana univerzalnim jezikom, onim koji će svi lako razumeti – jezikom ljubavi.
Zato bez mnogo reči, jedan topli pozdrav, šaljem svima sa mesta na kojima sam odrastala ali gde više ne pripadam. Samo sam posetilac kao i bilo koji drugi, stranac koji prijavljuje boravište u gradu u kojem je nekad bio njegov stanovnik. Razglednica moje ulice izaziva tugu na dvoboj. Teško je proći pored mesta na kojem su nekada ostale suze, a biti nasmejan. Iako lepe, uspomene su ponekad pune bola. Prekinuta mladost ničim izazvana, postavlja pitanja, trazeći odgovore. Većinu ih znamo. Ne bih da se ponavljam. Želim da osetim neko bolje sutra za sve nas.
Međutim, život se nastavlja, na nekim drugim mestima, još posebnijim, mestima sa kojih ne šaljemo razglednice, jer su naš dom i ognjište u kojem smo bezbedni i zagrljeni toplinom i nežnošću. U njih se vraćamo bogatiji za poneku razglednicu i osećaj da je dom uvek tamo, gde nam je srce.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.hr/
