Srećan put, majstore
(I ode čovek)
I ode čovek.
A ja ga poznavao.
Zidao mi kuću.
Blok po blok, ciglu po ciglu.
A između malter.
I znoj.
Malo jeo.
I malo pio.
A mučio se najviše.
I sad mi je žao kada se
setim.
Njega.
Njegovih ruku.
Njegovog truda i rada…
Nije trebao otići.
Čekalo ga je još
toliko nenapravljenih
kuća.
Još početaka koje
je on trebao završiti
pre nego dođe i njegov
kraj.
A kraj je došao i pre
početka.
Pre nego što je mislio.
Pre nego što se nadao.
Pre svega što nije uradio.
Vetar sablasno piri
ledinom
gde je trebalo biti
naselje kuća
njegovom rukom izgrađenih.
Zavija.
Leleče i kuka.
Meša se sa naricanjem
njegove majke.
Ridanjem njegove žene
i urlikom ćutanja
njegovih bližnjih.
Lebdi nad ledinom
dok prašina kovitla
terajući čoveka
da zastane,
zatvori oči
i da ga zamisli.
Njega, Milivoja,
na vrhu najveće kuće.
Obasjan suncem,
srećan i zadovoljan
stavlja poslednji crep.
I maše.
Završio je posao.
Sada može mirno otići.
Zbogom majstore.
I srećan ti put.
