11. Decembra 2019. | 09:09
Početna / Strip / Priča o raspadu

Priča o raspadu

 

Čovek pravi planove…a Bog se smeje

– Majkl Šejbon

 

Ponekad dođe čoveku da stvori remek-delo. Izbacio je nekoliko nanizanih radova, izoštrio kreativnu iglu, došao do trenutka kada je jednostavno morao da iz sebe izbaci priču koja je toliko dugo čamila u njemu, taložila se, htela da ispliva. Priča, misli autor, koja će „pomeriti granice“, koja „nije kao druge priče“, koja će „biti ona o kojoj će se pričati redovno, neprestano, i kojoj će se uvek, uvek svi vraćati“.

Uzmimo dva paralelna primera. Marko Stojanović iza sebe ima „Postelju od gloga“ (nije potpuni autor), „Maksa Debrisa“, „Crne duše“ (takođe nije potpuni autor) i sijaset albuma u Francuskoj. Vreme mu je bilo da stvori „Vekovnike“ (i onako usputno „Beskrvne“). Sa druge strane, Predrag Đurić je munjevito krenuo sa albumima, pa su se nizali „Komunista“, „Nova Panonija“, „Krik“, „Kraj sveta“, „Predodređeni“, „P.S.“, „Godina raka“, „Put“, „Uliks: Početak revolucije“, „Begunac“, „Dan kada je počelo leto“, „Poslednja stanica“ (ništa od navedenog nije naređano hronološki), sa još par projekata u najavi („Kasovic“, nastavak „Kraja sveta“), i koji roman pride („Kohabitacija“). Došao je do trenutka kada je prosto morao da napiše „Priče iz Jugoslavije“. To je samonametnuta sublimacija svega prethodnog, to je onaj magnum opus koji je teško dostići, to je kuljajuća priča iz najdubljih mu uglova duše.

Ali nažalost, ovde se dva slučaja razilaze. „Vekovnici“ su serijal koji ima poštošta mana na 90% vrlina, i serijal koji redovno raste po kvalitetu, kvantitetu i reprezentativnosti. „Priče iz Jugoslavije“ su, na veliku žalost, najslabije Đurićevo delo.

foto: Predrag Đurić
foto: Predrag Đurić

Priča „Priča“ prati mladog Benou Dacijara na njegovom putu za Srbiju, tačnije za jedno zabačeno vojvođansko selo (tipičan setting za Đurićeva dela) odakle mu je sveže pokojni deda. Polako se navikava na život u istom, dok paralelno čita dedin dnevnik i saznaje o istorijatu svoje familije, koja se proteže na nekih šest-sedam generacija sa sve njim. Od Đulija/Ilije Daciara, do sina mu Nikole, pa njegovog sina Vladimira, pa Jugoslava, pa Josipa i na kraju samog Benou. Istoriju koja ga vodi od Dalmacije do Bosne, pa do Srbije, pa Hrvatske, pa Kosova i Albanije, pa Srbije, a povremeno svrati i u Crnu Goru, Makedoniju i Sloveniju i još par zemalja između. Pravi bosanski (jugoslovenski?) lonac naroda i država. Momak koji je bivši krimos se polako uklapa u kliku seoceta, pravi par šajzadi, nailazi na ljubav, a opet usputno crtka i ima nekog posrednog uticaja stripa na ličnost.

U boljoj izvedbi, ova priča bi bila fenomenalna. I ima fenomenalnosti u tragovima, o čemu će biti reči kasnije (inače ne bi Pol Gravet „Priče“ smestio pod radar svog budnog kritičkog oka), ali strip generalno i nezaobilazno pati od maltene svih prepona i kamena spoticanja već ustaljenih u Đurićevom scenariju. Pregled zemlje zvane Jugoslavija obuhvata i političke i ideološke momente. I naravno, ovde su i komunizam/socijalizam i kapitalizam/rojalizam predstavljeni laički i previše crno-belo. Maltene svi članovi Benoine porodice su predstavljeni kao žrtve koje su se zalagale za – naravno, komunističke – ideale koji bi trebalo da objedine državu. Maltene svako ko je podržavao režim Karađorđevića je prikazan kao stereotipni četnik i neznalica (povoljan materijal za blog „Chetnixploitation“). U jednom trenutku je čak i došlo do skoro pa apologije ustaških zločina. Što naravno nije zabranjeno predstaviti u pisanom i štampanom medijumu, ali što je samim tim licemerno budući da iste te apologije nema za srpske ili bilo čije druge zločine za vreme dva svetska, dva balkanska i ostale ratove pre, tokom i posle. Koliko god da je umetnost u biti pristrasna, malo istorijske objektivnosti ne bi bilo na odmet.

U prethodnim stripovima, Đurić spremno podržava komunističke, pretežno levičarske stavove. U ranijim delima, pak, uspevao je da nađe balans i da barem donekle predstavi i njihove mane, njihove neizbežne nedostatke. U „Pričama“ je ovo gotovo nepostojeće. Možda jedna do jedna i po tabla odlazi na blagu i ne preterano specifičnu kritiku vladajućeg režima u Jugoslaviji posle Drugog Svetskog rata, dok je kritika na situaciju u Kraljevini Jugoslaviji i na Saveznoj Republici Jugoslaviji devedesetih znatno duža, oštrija, čak do tačke apsurda. Pomalo je nevešto vezan rojalizam sa četništvom, a oba sa zločinima srpskih vojnika devedesetih (naravno, bez pomena zločina drugih naroda u tom periodu), a nabačene su i neke istorijske poluistine i prebrzo doneti zaključci po sistemu post hoc, ergo propter hoc. Sve i da se uzme u obzir da je ovo lična pripovest i ispovest jednog od likova u stripu (deda Jugoslava), više liči na iskarikirani politpamflet.

foto: Predrag Đurić
foto: Predrag Đurić

Znatno zanimljiviji deo je praćenje Benoe i njegovog razvoja u Srbiji. Počinje kao delinkvent, sa sve cigarom u ustima i rukama u džepovima. Nastavlja kao delinkvent, ali „neshvaćeni umetnik delinkvent“ (ovo je dodatno pojačano slikom Čea Gevare iznad kreveta mu u jednom kadru). Završava kao neko ko je upravo prošao duhovno putovanje i rešio da skroz zarotira život u bilo kom drugom smeru. Zanimljivo je to što ne postoji član te porodice koji nije ekspatrijat na neki način. Đulio iz Dalmacije, Nikola iz Bosne, Vladimir iz Srbije i tako dalje.

Druga zanimljiva stvarčica, ali nažalost daleko od zadovoljavajuće, jeste crtež. A crtež je radio samouki, samodovoljni i samo odlični Sabahudin Muranović, od milošte i za prijatelje Muran. Hodajuća gromada iz Prijepolja, Muran je neko ko može da stvori Vaš portret za manje od pet minuta. Neko je, takođe, ko ima stravično dobru kadrovsku kompoziciju. Šteta što se to u „Pričama“ samo kako gde videlo. Postoje stranice gde su kadrovi prosto loše nanizani i gde je praćenje priče noćna mora. Jedan je postavljen postrance, onako Rob Lajfeldovski. Drugo, portreti su umnogome stilizovani u „Pričama“, te im fali one sirove energije kakvu Muran ume da unese u olovku. Energije koja se, recimo, primećuje u njegovim radovima na „Vekovnicima“. Ovde deluju previše fabrički. Kolor je otprilike na pola puta – nekada izgleda kao fascinantna impresionistička slika, nekada kao bleda imitacija jedne. A vrlo je verovatno da je ovome doprinela žurba.

Daleko od toga da je strip „Priče iz Jugoslavije“ jedan od najgorih na našim prostorima. Čak se usuđujem da tvrdim da nije ni loš, pošto ima znatno lošijih stripova na Balkanu. Ovo je jednostavno to što jeste – neuspela realizacija projekta koji je autoru neopisivo i neosporno drag. Čak je i to „drag“ preslaba reč.

I opet se vratimo na upoređivanje sa početka teksta, i možda krucijalni problem „Priča“. Stojanović i Đurić su jasno različiti scenaristi sa jasno različitim senzibilitetima. Onde gde Stojanovićev magnum opus, „Vekovnici“, uspeva je isto gde Đurićev, „Priče“, posustaju. Svežina ideja, želja za rizikom, izlazak iz zone komfora – sve ono što „Pričama“ nedostaje. Naravno, bespredmetno je porediti serijal od nekoliko stripova sa one-shot pričom, ali ako se celokupni kreativni proces uzme u obzir, u tom grmu leži proverbijalni zec. „Priče“ pate od toga što su, umesto da budu Đurićevo remek-delo, (p)ostale samo „još jedan u nizu Đurićevih albuma“. Kvalitetnim i vrednim scenaristima se to dešava, i opet, nije kao da su „Priče“ za bacanje. Ima tu lepih delova za pročitati i zapaziti (ljubav za vreme rata, kontrast primorja, planina i ravnice, itd.). Ostaje, pak, nada čitaoca da se u Đuriću krije neki „iskupljenički“ magnum opus, neki projekat koji će njegovo unutarnje kreativno biće da predstavi manje teatralno, manje očigledno, manje prosečno. A s obzirom na kreativni naboj mu koji se ne da ugasiti, moguće je da je samo pitanje vremena.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).