„NESLOBODA JE PROBUDILA U MENI VELIKU TUGU“
– Nepoznati autor –
Da naslov može da prevari, dokaz je nova knjiga memoarske proze autorke, Slavke Pajić – Đurišić. Knjiga ,,Zašto se nisam udala za Crnogorca”, nije nastala kao traktat o lošem životu u Crnoj Gori i svim mogućim manama, stvarnim i izmišljenim, muških pripadnika ovog naroda. Objašnjavajući pri kraju ovog dela motive koji su je inspirisali da ga napiše, autorka posebno naglašava:
,,Nisam ovo delo napisala zato što ne volim Crnu Goru i Crnogorce. Naprotiv! To je moj narod koga se nikada ne bih odrekla. Ponosna sam što potičem odande i što sam jedan od izdanaka čuvenih Đurišića.”
Ova knjiga je zapravo prirodan sled njene želje da ostavi trajne zapise o svojoj primarnoj porodici iz koje je potekla i porodici koju je kasnije zasnovala u Srbiji, što je tematika njene prve knjige ,,Kroz trnje do istine”. Obe knjige su posebno svedočanstvo o turbulentnom životu žene koju sudbina nije štedela i koja je opstala – uprkos svemu, uspevši da sačuva svoj integritet, borbenost i želju da se ostvari na više načina: kao ćerka, sestra, supruga, majka i u zrelim godinama – kao pisac. Ona je neko ko na osnovu svog životnog iskustva ima šta da poruči svetu. Pogotovu nama koji živimo na ovim prostorima ,,brdovitog Balkana”.
Kad pročitate sećanja Slavke Pajić – Đurišić, ne možete da se otmete utisku da je autorka, dok je pisala ovo delo, doživela svojevrsnu katarzu, odnosno čišćenje duše od svega onog što je doživela u detinjstvu i mladosti u onom rigidnom mikro-svetu porodice, opasanom granicama koje je propisivao njen otac u skladu sa svojim krajnje konzervativnim uverenjima kako treba da izgleda vaspitanje dece u Crnoj Gori, pogotovu one dece koja su ženskog pola.
Knjiga je omaž sopstvenim traumama, ali pre svega majci, a kroz nju i svim osobama ženskog roda u Crnoj Gori, uopšte na Balkanu, pa i u svetu. Žene su te koje su generacijama bile izložene verbalnom i fizičkom nasilju samo zbog toga što su pripadale nežnijem polu. I danas je to vrlo česta pojava. Dovoljno je samo pročitati naslove iz novina koje govore o crnoj statistici i broju stradalnica godišnje. To je samo ono što se sazna i samo je vrh ledenog brega.
Ali, na žalost, u ono vreme od pre više od pola veka kada se radnja u ovoj knjizi događa, to nije samo zbog nasilne naravi glave porodice ili drugih muškaraca u kući, već zbog toga što tako TREBA, zbog običaja i nepisanih pravila strogo patrijarhalnog društva u kome se unapred znala sudbina ženskog deteta. Poslovi u kući i u polju još odmalena, kuvanje, pečenje hleba ispod crepulje i uopšte svega onoga što je potrebno – kao priprema za udaju u mladim godinama. I obavezno rađanje dece, bez obzira na broj i svest da neka od njih neće preživeti zbog nepostojanja lekova i adekvatne nege.
Kad se dublje sagledaju sva opisana dešavanja, možemo reći da su svi glavni likovi na svoj način žrtve upravo takvog, vekovima unazad usvojenog ponašanja i vaspitanja. Kažemo glavni likovi, jer se u knjizi na poseban način izdvajaju tri lika: otac, majka i ćerka Slavka. Svi ostali likovi imaju uglavnom epizodne uloge, zavisno od učešća u životu autorke.
Otac je gospodar, despotski se ponaša i donosi odluke o sudbini svih u kući. Vlada strahom i autoritetom glave kuće kome niko ne sme da pruži otpor, bez obzira šta je u pitanju. Toliko je bio strog da sama autorka na jednom mestu kaže da ga nikada nije videla nasmejanog, osim ako je neko sa strane došao u kuću. Čovek sa dva lica, jedno za porodicu, drugo za javnost. Bez obzira što je imao svu moguću slobodu da radi ,,šta mu se hoće”, on je ipak specifična žrtva tog ustaljenog sistema i hijerarhije u crnogorskom društvu. Ako se pitate zbog čega, odgovor je jasan: on sigurno nije imao priliku da doživi sočne poljupce njegove sopstvene dece, iskrene i tople zagrljaje najbližih. Nema veće tragedije, nego ako se neko raduje kada niste u kući. Jer, prava ljubav se ne zasniva na strahu i u tome da deca ne smeju da jedu sa njim za istim stolom dok ne postanu punoletna.
Majci Senki je autorka podigla poseban ,,spomenik” ovom knjigom. Takođe i divnim postupkom kad je jednoj od ćerki dala njeno ime. Ona je ideal požrtvovane žene i pre svega majke. Uvek je tu da sasluša svoju decu, da im ,,pomaže u teškim poslovima, a da otac ne zna.” I da prikrije poneku dogodovštinu i šansu da postane glumica ćerki Slavki, ne bi li ispunila njenu veliku želju da glumi u pozorištu sa čuvenom glumicom iz serije ,,Ljubav na seoski način”. Iako intelektualka, ona preuzima na sebe ulogu žrtve iz ogromne majčinske ljubavi prema deci koju je rodila, gajila i vaspitavala bez neke velike pomoći supruga. Kod nje vidimo nešto što danas spada u ,,Stoholomski sindrom”. Psihologija i vaspitanje stečeno u ranom detinjstvu je čudo! Ušlo je u svaku poru njenog bića toliko, da ona nalazi opravdanje za sve ono što doživljavaju ona i deca od oca porodice. Naravno, zbog dece i u ime braka, jer je tada najveća sramota bila razvesti se. Predani čitalac će zapamtiti njenu rečenicu koja se u knjizi ponavlja kao lajt motiv, kao izraz radosti i ljubavi zbog dolaska ćerke sa unucima u posetu:
– Blagoš meni, ko mi je doša…
Ćerka Slavka, od nemoćnog deteta na početku knjige kome je jedina i najveća radost u detinjstvu bila čuvanje i jahanje bele kobile Cure, izrasta vremenom u buntovnicu, ne samo zbog sebe, već pre svega zbog majke čiju svakodnevnu patnju lično preživljava, svesna da je u nekim situacijama i sama,,krivac”. Jer, posle onoga što nije odgovaralo očevim nazorima, sledila je obavezna kazna. Bez milosti. Traume iz detinjstva i mladosti su svakako uzele svoj danak. I kod nje možemo uočiti da se nesvesno bojala da će u liku izabranika za brak u nekom trenutku zapaziti očeve osobine. Otuda i obećanje koje je dala samoj sebi vezano za buduću udaju. I danas je u dilemi da li je otac hteo opisanim načinom ponašanja od svojih petoro dece napraviti prave ljude ili… prepuštamo čitaocima da sami pronađu odgovor.
Posebne poruke su u ovoj knjizi upućene današnjoj omladini. Knjiga je zapravo napisana zbog njih, da saznaju kako se nekad živelo na ovim prostorima jer se sve dešavalo u vreme komunista i bivše nam države Jugoslavije. U tim posleratnim počecima, pa i kasnije ( bez obzira na neke konstatacije koje su uvek za osudu), znao se neki red. Školstvo je bilo jako, nije se fakultet mogao završiti bez velikog truda i učenja, poštovali su se stariji i porodica jeste bila osnov društva. Ljudi su se družili, obilazili, pomagali jedni drugima u nevolji.
Danas se otišlo u krajnost. I roditelji i deca su u ropstvu informisanja putem mobilnih telefona. Svi gledaju u to ,,sokoćalo”, nema druženja, nema pravog razgovora. Kad god stariji žele da ukažu na nešto negativno, dobiju podsmeh ili odgovor:,,Ne smaraj!” Manipulacija i bacanje prašine u oči su svugde prisutne i retko ko bude svestan da ćemo, ako ovako nastavimo, propasti. U ime lagodnosti i komfora vlada bela kuga, ili zbog toga što zaposlene toliko izrabljuju na poslu da jednostavno nemaju vremena da formiraju porodicu. Ili su sterilni zbog zračenja, zatrovane hrane i prirode.
Da zaključimo – ni jedna krajnost ne donosi nikome ništa dobro. Jung je lepo zaključio u jednom svom delu ,,da se integritet ličnosti ostvaruje slobodom da kažete ,,NE!” I da se zatim svojski trudite da sačuvate sve one kulturno-istorijske vrednosti koje nam je darovala domovina ,,između istoka i zapada”.
