Po mraku koji se video kroz prozor, znala je da je jutro još daleko. Više se nije sećala šta je sanjala kad je otvorila oči. Probudio ju je neprijatan osećaj bola u stomaku. Svaki deo tela imao je svoj bol, čak više vrsta.
– Otkud sad to? – pomislila je.
Ovo je bio neki novi, do sada nepoznati bol. Prevrtala se po krevetu i na kraju shvatila da mora da ustane.
Bledo ružičasta tačka koja je ličila na krv, na mestu gde je nije očekivala i gde nikako nije smela da bude, zaledila ju je u trenutku .
– Nemoguće! Ne, to stvarno nije moguće. Ne to njoj ne može da se desi. Pa ona je radila sve kako treba da se bude zdrava. Neće valjda život opet da je pouči da je jedino nesigurnost sigurna, da ni za šta na svetu nema garancije i da je jedino pravilo u životu da “nema pravila“. Zar je sve ovo što se trudila sve ove godine uzalud?
Tiho je zaplakala pazeći da ne probudi ukućane. Ma ne, to ipak nije istina. Zar je sve bez smisla? Zaustavila je svoje crne misli. Ali šta drugo može da bude? Da li uopšte nešto drugo i može da bude? Obećala je da će sada redovno ići doktoru na kontrole. Ha, ona i njena verovanja u moć misli, moć bilja. Ili je ovo život kuša, šaljući joj bolest, da dokaže da je ono u šta je verovala zaista moguće? Da je vera moćnija od realnosti. – čeprkala je po mračnom delu duše. A onda je odmah sebe iskritikovala i zaustavljala opasne misli.
Da li i sada igra tu igru, ujedno luda od straha i mazohistički radoznala.? Ne, ne, zaustavila je svoje misli. Za takav ispit sada nije imala snage…ali misli nisu slušale. O taj čarobni mozak, kome se divila, kuda sve može da nas odvede?
– Da li je ovo zaslužila? Gde je pogrešila?
– Ali ko još dobija prema zaslugama?
– Dobro, u to je uvek verovala, ali sve što verujemo pada u vodu kad se oslonac samo malo zaljulja. Кako samo malo stvari može sve da okrene naglavačke, da nam sruši svet.
– Ne, ne, ne. Ali, ako ovo ipak ne bude ono najgore, šta da obeća životu? Šta nije dobro radila? Šta je propustila? Bilo joj je lepo, konačno je bila zadovoljna, ispunjena; posao, porodica, muž, deca, zdravlje…sve je to bilo ok i više od zadovoljavajućeg…
– Zašto da joj se sad ovo desi? A opet, nikad nije dobro da se ovo desi.
– Mnogi prežive? Boriće se.
– Ali i da ona bude jedna od njih, biće joj uskraćeno nekoliko godina života, a već je bila u zrelim godinama… Pa bolnice, operacije, zračenja. Šta će posle toga ostati od nje? Кoliko joj je ostalo? Hoće li moći još neku želju da ispuni sebi pre nego je bolovi onesposobe?
Možda je sebi ostala dužna bar jedne knjige o svim divnim ljudima sa kojima je živela i koje je pustila u svoj život. Mogla je da bude malo aktivnija, više da bude u prirodi, manje u kući, više da šeta, manje da sedi. Možda da proba neki novi sport, da skoči…zamislila je sebe iznad planina i… u trenu se trgla.
Pipnula je grudi. Bila je mokra od znoja. Šta?
Sanjala je?
Uh. Кakvo olakšanje i radost pomešani sa užasom preživljenog. Data joj je nova šansa i ona će je prigrliti.
Nije ni sačekala da svane. Razumela je poruku. Кrenula je da ispuni ono što je obećala sebi.
Uključila je kompjuter. Pisaće, pisaće, pisaće… jer ima o čemu… Samo da vidi šta prvo da počne.
Dok se dvoumila šta prvo da napiše, samo na tren uključi internet. Prsti sami dodirnuše dve tipke.
Na ekranu se pojavi dobro poznati znak: FB.
