fbpx
spot_img

Ranko Rajović: Negde smo, izgleda, jako pogrešili

U opširnom intervju za jedan hrvatski magazin Ranko Rajović govori na mnoge teme, a mi izdvajamo neke nove i zanimljive stvari koje možda do sada od njega niste čuli.

O obrazovanju u regionu

Zemlje regije imaju zastareli obrazovni sistem koji stagnira, a kada se realno pogleda kakvi su trendovi u svetu, jasno je da zaostajemo. Posebno zaostajemo za državama iz istočne Azije (Kina, Singapur, Japan, Južna Koreja, Tajvan) koje su već toliko daleko da je pitanje kako ih pratiti i možemo li to uopšte. Ako se zna da je funkcionalno znanje u relaciji s bruto nacionalnim dohotkom, jasno je da će u budućnosti dominirati države istočne Azije. Zato razvoj funkcionalnog znanja predstavlja jedan o prioriteta EU, ali do njega se nažalost ne može doći samo reproduktivnim učenjem.

Potrebno je nešto dodati, ali tu postoje lutanja, razni pokušaji bez posebnog efekta… Ja sam pokušao s nekoliko rešenja, a sva su zapravo bazirana na neurofiziologiji i upravo kroz igru nalazimo dobre načine koji su stimulativni za decu. Reproduktivno učenje izbegavamo. Važno je osmisliti metode, dobre igre…

Tu su najvažniji učitelji koji završe NTC seminar, čuju na seminaru puno primera iz prakse, a onda očekujemo da to prenesu deci, ali i da sami osmisle neke metode koje šalju nazad u stručni tim NTC-a. Na taj način prikupljamo dobre metode, prenosimo ih dalje, povećavamo kvalitet NTC programa, svi zajedno napredujemo i imamo bolje rezultate.

O novim tehnologijama u službi znanja

Nisam ja protiv novih tehnologija, korisne su, ali mogu biti i štetne, posebno ako “zarobe” dete pa počne da zapostavlja školu. Virtualni svet postaje zabavan, a škola je naporna ili dosadna. Moramo pomoći deci da školu shvate kao vid zabave jer učenje je igra. Ne možemo npr. čitanje gledati izvan konteksta učenja i metoda rada u školi.

Postoje načini, ali imamo premalo prostora da to detaljno elaboriramo. Ono što je važno znati jeste to da ako teramo decu na reproduktivno učenje, to je protiv fiziologije i neminovno vremenom dovodi do otpora prema školi, prema takvom načinu učenja i prema samom čitanju. Moramo koristiti nova saznanja iz neurofiziologije, implementirati ih u vrtiće i škole te tako pomoći deci da bolje uče, lakše pamte, čitaju…

Očito je da u hiperbrzom multimedijskom svetu čitanje postaje posebno ugrožena aktivnost. Komunikacijski kanali postali su mahom tekstualni, ali koncentrirano čitanje s razumevanjem nije više omiljen oblik zabave. A knjiga bi u velikoj meri trebalo da bude i upravo to – zabava.

O čitanju

Po nekim istraživanjima deca u školi više i ne čitaju lektiru nego nalaze skraćene verzije na internetu, čitaju samo pojedina poglavlja, a samo 20% dece doista čita knjige! To se razlikuje od države do države, ali realno je problem sve veći. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – nakon video-igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za jedan sat dožive puno nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja pa je teško čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo.

Drugi je problem ako deca imaju usporenu akomodaciju oka, onda mogu imati problem prilikom čitanja, pa se događa mešanje slova u rečenici, pa čak i čitavih redova. Onda čitanje nije samo dosadno nego predstavlja i problem. Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja puno toga i onda mora ponovno čitati. Ranije nije bilo tako, a negde smo izgleda jako pogrešili.

Naš zadatak je da dete uvedemo u knjige, tj. slikovnice već u najranijoj dobi i tako ga zainteresujemo za čitanje. Čitati mu priče za laku noć. Uzeti slikovnice koje ćemo zajedno bojiti, naučiti ga ljubavi prema svojim knjigama. Kada idemo u tržni centar ili sl., možemo mu jednom u mesec dana i kupiti neku knjigu. Ako voli zastave, kupićemo mu knjige te tematike, ako voli životinje, onda te tematike. Tako im stvaramo ljubav prema knjigama. Kompjuter je dobar, ali ne znam gde je granica – pola sata na dan ili više…

Ne smemo zaboraviti ni albume sa sličicama, ali tu moramo paziti da ne kupimo svaki dan po 10-20 sličica, jer to nije dobro. Puno je bolje kupiti svaki dan po 4-5 sličica, da dete iščekuje sutrašnji dan i sakuplja taj album 2-3 meseca. To često predajem roditeljima jer ako kupujemo deci puno sličica, oni sakupe album za 10-15 dana i od toga nemaju nikakve koristi.

A to je vezano za razvoj misaonih klasifikacija, serijacija i asocijacija, koje traju nekoliko meseci u aktivnostima kao što su sakupljanje sličica, salveta i igre klikerima. I strašno je važno razvijati misaone klasifikacije i serijacije, jer one su uz asocijacije osnova funkcionalnoga znanja. Posao je roditelja, pa i učitelja, da znaju koje su to igre, ali nažalost vidimo da su te korisne igre sve manje u opticaju.

Ako se i odlučimo (ponekad slučajno) da uvedemo dete u neku korisnu igru, uglavnom je mi roditelji pokvarimo, jer recimo ako dete voli klikere, roditelji kupe 50 komada, za vikend dođu rođaci, pa možda kupe još 100 komada, a onda dete ima u kutiji 100-200 klikera i ne želi više ni da se igra, a ako se slučajno i igra, tu nema razvoja misaonih klasifikacija i serijacija. Zato je važno da roditelji shvate da od puno igračaka dete baš i nema neke koristi.

Budućnost obrazovanja i vaspitanja

Po nekim istraživanja IQ opada, jer smo, izgleda, došli do određenog maksimuma. Ja ne bih tako rekao, ljudi će još napredovati, samo ako se uspe na neki način uskladiti prirodan razvoj koji traje stotinama hiljada godina i uticaj tehnologije. Više sam nego siguran da ćemo sutra nanotehnologijom moći uticati na niz poremećaja koji će se moći izlečiti.

Ali dok se to ne dogodi, naša je obaveza da brinemo o deci na najbolji mogući način jer svaka naredna generacija ima sve slabije rezultate na testovima koje radimo u državama srednje Evrope. Tu su najodgovorniji roditelji, pa moramo prvo njih edukovati. Najviše zbog njih napisao sam dvije knjige: IQ deteta – briga roditelja i Kako uspešno razvijati IQ deteta kroz igru.

Razvijanje moždanih vijuga

Omiljena mi je knjiga Divlji bagrem i čuvar kuća manje poznatog pisca Slobodana Nenina. Čitam epsku fantastiku, a posebno bih izdvojio knjige Uroša Petrovića Aven i Deca bestragije, koje bih preporučio svima koje privlači ovo područje. Kada sam bio mlađi i imao više vremena, oduševljavao sam se Stendalovim knjigama, tu je bio nezaobilazan Tihi Don i sve enciklopedije do kojih sam mogao doći.

Od stručnih knjiga uglavnom čitam medicinu, fiziologiju mozga, počeo sam u poslednje vreme da proučavam neka područja pedagogije ne bih li se lakše snalazio u primeni novih medicinskih otkrića u pedagogiji. Na internetu uglavnom pratim sportska događanja, ali koliko mi to vreme dozvoljava. Puno vremena provedem čitajući pristigle imejlove. Još uvek nisam našao adekvatnu soluciju za toliko informacija…

Ranko Rajović za gkr.hr

Prethodni tekstOtvoreni 23. „Dani Zagrađa“
Sledeći tekstMisao dana
Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.