U raspucalim glavicama maka,
nestašluci dečaka se vesele.
Ne znam šta to beše bol…
Polje lala vene u zagrljaju devojčkog glasa.
Vreme ostaje…Ostaju izborane,
žalosno osušene providne latice stisnute između
dve teške korice herbariuma života za vekove vekova.
Ostaje snaga da zanjišem dolinu
maslačka na mlečnoj stazi uspavanke.
Prosipaju se zvezde.
Danas i sutra. Juče i prekjuče.
Neven kao melem moje rane leči sad.
Dečiji kikot piše pesmu unapred.
Usne kao pupoljak ljutića se rascvetava na pomolu reči.
U ledenoj dolini prikovana je senka.
Ugušen je svetlosti trag.
U amanet su mi ostavljeni papreni spisi.
Blizina slova je za govor velika.
Besprekorno čista. Nečujna.
Suvo lišće ispod Ahilove pete šuštanjem priča o koracima.
Koja je nagrada između stranica herbariuma života?
Pobeda ili poraz urezan u kori drveta,
urezan u vazduhu večnosti?
