Odmah nakon srednje škole Nadu je zaprosio njen dečko Milan sa kojim je bila godinu dana u vezi. Prva ljubav i mladost nisu joj dozvoli da razumno razmišlja.
„Dušo, nemamo puno gostiju, svega desetak sa našim roditeljima, tako da mislim da ti nije potrebna venčanica.“ Ludo zaljubljena pristala je na sve. U momentu joj bi žao jer neće obići venčanicu o kojoj je još kao devojčica maštala ali bitno joj je bilo samo da zagrli Milana, sve ostalo je bilo nevažno.
Napravili su ručak u njegovoj kući nakon građanskog venčanja. Već sutradan život je išao svojim tokom. Milan je otišao na posao a ona je ostala sama u svojoj novoj kući.
Trudila se da očisti kuću najbolje što može i skuva najlepši ručak svom mužiću. Retko kad bi bilo zadovoljan time.
Nada se često osećala usamljeno jer je Milan morao da se opusti nakon posla odlazeći sa drugarima na pivo.
Nakon godinu dana rodila je Ninu. Ona joj je bila sve. Po ceo dan bile su same ali ipak srećna jer je njena ćerka lepo napredovala.
Kada je Nina krenula u školu Nada je našla posao u jednoj krojačkoj radnji. Žena kod koje je radila bila je zadovoljna njenim radom. S vremena na vreme dala bi joj neke ostatke materijala od kojih je ona šila haljine za svoju ćerku.
Pored posla bila je prodavnica venčanica. Vraćajući se kući zastala bi ispred radnje i neko vreme posmatrala te predivne haljine. Zamišljala je sebe u nekoj od tih.
Nakon par godina Milan je otišao sa koleginicom s posla. Bez ikakvog objašnjenja. Samo je spakovao stvari i rekao joj da, ako hoće može ostati tu u kući ako neće neka ide.
Rešila je da se vrati u kuću svojih roditelja. Majka joj je pomagala oko kuvanja i Nine a Nada je mogla više da se posveti poslu.
Nakon par godina skupila je dovoljno para da otvori svoju krojačku radnju.
Nije odmah napuštala posao već je nakon smene šila u svojoj radnji. Žene su dolazile da nešto sašiju ili preprave haljine. Polako posao joj je napredovao i mogla je da da otkaz u firmi kako bi se još više posvetila svojoj radnji.
Kako se posao širio tako su navirale i nove ideje. Uzela je veći lokal koji je imao radnju sa ulice a iza bio dovoljno veliki prostor za krojačnicu. Otvorila je radnju venčanica koje je sama kreirala i šila. Imala je modele kojih nije bilo po drugim radnjama i brzo se priča o njoj širila gradom i okolnim mestima.
Jednog dana u radnju je ušao veoma zgodan muškarac. Imao je lanac butika u gradu i želeo je da kupi i njene venčanice. Pored dogovorene saradnje uskoro su dogovorili i prvi sastanak.
Nada se napokon osećala voljenom i imala je kraj koga da uživa nakon napornog rada.
Jedne večeri, dok su šetali kraj reke, zaprosio je.
„Ljubavi, želim te kraj sebe zauvek. Udaj se za mene.“
Prišla je i zagrlila ga šapnuvši mu na uvo „Da, pristajem.“
Već sutradan sedela je nad blokom kreirajući svoju venčanicu. Ovoga puta nije htela da preskoči taj čarobni trenutak, da običe najlepšu venčanicu.
