Prisetim se s vremena na vreme,
kako smo nekada davno
po čitav dan mogli da pričamo
i zamišljamo naš savršeni život.
A za taj naš savršeni život
uopšte nije bilo potrebno mnogo;
samo jedna mala kuća s velikim prozorima
u kojoj bi pored nas stanovalo i Sunce.
U toj kući imalo bi dovoljno mesta za sve:
za sve svađe, zore i nežnosti,
za izmirenja, poraze i snove;
za čitavo zvezdano nebo.
Bilo bi dovoljno mesta i za jedan sto
i jednu saksiju sa jednim cvetom.
To bi, zapravo, bila kuća
sa jednom sobom i jednim krevetom.
I ništa nam više od toga ne bi trebalo.
Sve ostalo bismo nadoknadili ljubavlju.
Ja bih čitala i pisala knjige,
ti bi radio tek ponešto da radiš,
da bismo pored ljubavi
imali od čega da živimo.
Zaboravila sam da pomenem i jedan mali radio
sa koga bi neprestano treštala muzika,
a da nama to ne bi smetalo.
Ništa nam ne bi smetalo u toj kući;
ni miris vlage, ni miris buđi,
ni to što bi ponekad bila hladna
ili što bi krov propuštao kišu.
Ne bismo se obazirali na njene nedostatke.
U toj kući bismo pili kafu, uzdisali povremeno,
jeli, spavali, pričali, svađali se i voleli…
disali istim ritmom.
Sve bi u njoj bilo podređeno ritmu.
Vodili bismo ljubav svakoga dana,
više puta dnevno, bez izuzetka,
čak i kada nam ne bi bilo do toga.
I svaki put bi to bilo posebno,
drugačije, kao da je i tebi i meni prvi put.
Jer sve bi bilo moguće u toj kući.
Samo da smo je imali;
tu malu kuću sa velikim prozorima
u kojoj bi pored nas stanovalo i Sunce.
