U jednom momentu svog života, ne tako davno, verovala sam da sam postala mnogo jača u odnosu na to kakva sam bila ranije. Imala sam cilj i to je ono što mi je davalo volju da idem napred. Dešava se da se cilj prekrio nekom gustom izmaglicom te ga nisam videla u daljini. Predugo je ostao pod maglom i izgubila sam pravac. Kakav je to problem? Zar je teško postaviti novi cilj i krenuti ka njemu? Jeste. Navika i trud su čudo. Idu zajedno, poput čokolade i mleka. Uvek je lakše truditi se za nešto nam poznato, na šta smo već navikli davati sve od sebe. To je trenutak poput onog naglog buđenja iz sna. Baš tad ti nije jasno gde si. Nastavila sam laganim hodom, ali ne znam kuda. Trenutno tumarm, tražim, gledam. Srećem neke ljude u procesu, ponekad se zaustavim kraj nekog. Zanimljivo je to što prepoznajem u nekima svoje brige, a niko ne govori o tome. Shvatam da svi idu dalje ka nekom cilju. Možda ga poput mene nemaju, ali sve dok izgleda da znaju šta rade, ja ih neću pitati. Brane se sa tim. Svi su zatvoreni tu u srcima, pa kopiram to stanje svesti, bar na kratko dok ne prepoznam nekoga kome je muka od silnog pretvaranja. Ja neću sve ovo, ja bih se vratila, a možda bih otišla još dalje. Tražim iskrenost, a samo par procenata ljudi su spremni da je daju. Tražim iskren osmeh, a mnogi su zaboravili da se smeju. Tražim ljubav, a strah je čuva da ne bi umrla u ovom svetu, čuva je za neke bolje ljude. Problem je što strah ne veruje u neko bolje vreme, ne razume i ne vidi svet očima kojim to radi hrabrost i ne prepoznaje ljude ispod maski. Ljubav mora da se ukrade od čuvara, ljubav mora da se oslobodi.
