fbpx
spot_img

Slobodan Vladušić u sazvežđu Crnjanskog (novi roman „OMAMA“)

Postoje dve vrste ljudi koji pišu. Oni, za koje su reči samo sredstvo za izazivanje pažnje, za dobijanje sitnog ćara u vidu skupih televizijskih minuta i jeftine „ovlaž“ prepoznatljivosti – i oni drugi: koji u rečima vide priliku za predanje i zaveštanje; za ostavljanje traga – makar i na tvrdom i trusnom tlu; traga kojeg neki smetovi budućeg vremena neće izbrisati sa lica zemlje. Prvi, svojim pisanjem otvaraju prozore naše dnevno-političke znatiželje – možda i naše frustracije; dok drugi, svojim pisanjem otvaraju vrata istorije, postaju deo nasleđa, deo kulturne baštine; postaju priča i kult za sebe. Uz imena prvih „lepimo“ kolokvijalan i pomalo ižvakan termin „spisatelja“. Dok drugi, vremenom zaslužuju ono i dalje cenjeno i poštovano zvanje književnika. On pripada ovoj drugoj vrsti!  Slobodan Vladušić; književnik, profesor križevnosti; gospodin naše prave, ili bolje rečeno – jedine ispravne kulturne scene, u razgovoru za naš portal: govori o književnosti i književnoj kritici – i pre svega, govori o svom novom romanu „Omama“; romanu koji je najavljen kao Berlinska saga velikog Miloša Crnjanskog.

    – Slobodane, Vaš novi roman „Omama“ upravo je objavljen od strane Lagune! Radnja je smeštena u 1928. godinu; mesto dešavanja je Berlin, a kao glavnog lika – imamo nikog drugog, do Miloša Crnjanskog!? Kažite nam nešto više o tome.

Vladušić: Za Berlin iz doba Vajmarske republike, zainteresovao sam se, očekivano, preko Deblinovog romana Berlin Aleksanderplac. Posle toga sam naleteo na putopis Crnjanskog o Berlinu tog vremena, pod naslovom Iris Berlina. Taj putopis je štampan u Knjizi o Nemačkoj (1931) koja, navodno, u umetničkom smislu, stoji mnogo slabije nego poznatija knjige putopisa pod naslovom Ljubav u Toskani. Čitajući oba ta putopisa, ovaj o Berlinu i onaj o italijanskim renesansnim gradovima, ja sam shvatio da se preda mnom pojavljuje jedna bitna razlika: to je razlika između grada i Megalopolisa. Megalopolis nije samo veliki grad, to je posebno stanje svesti, poseban sklop vrednosti. Crnjanski mi je poslužio kao pouzdani vodič kroz tadašnji Berlin zato što je bio dovoljno moderan da razume i vidi krucijalne stvari u Berlinu s kraja dvedesetih godina prošlog veka. Sa druge strane, bio je i ličnost što znači da nije bio previše očaran svim onim što je tamo video. 

 – Koliko će Crnjanski iz Vašeg romana, za publiku biti nov i drugačiji?

Vladušić: Ja se nadam da će biti. Zapravo, to je i jedan od razloga zašto sam napisao ovaj roman. Svi mi koji se bavimo srpskom književnošću ili je jednostavno volimo, imamo svog Crnjanskog. Imam ga i ja. Moj Crnjanski u velikoj meri zavisi od dva momenta iz njegovog života koji, čini mi se, nisu dovoljno naglašena: jedan je uticaj njegovog oca, odnosno načina na koji je on umro, a drugi se tiče činjenice da Crnjanski nije ratovao na srpskoj strani u Prvom svetskom ratu. Tačnije, kada se pogleda njegova biografija iz doba Velikog rata, vidi se da on gotovo uopšte nije ratovao. Naravno, niko ga ne optužuje zbog toga. Austrougarska vojska je bila tuđa vojska za Srbe iz Austrougarske – bila je tuđa i za Crnjanskog. Problem je u tome što je Crnjanski od smrti oca i pod uticajem te smrti, želeo da bude među prvima, a u ratu nije bio među njima. Umesto toga, bio je među poslednjima. To mnogo što šta objašnjava u životu i delu Crnjanskog, posle Prvog svetskog rata.  

– Godina 1928. je po mnogo čemu zanimljiva, a možda negde iz prikrajka i prelomna godina. Fleming je pronašao penicilin, Ataturk je sproveo veliku reformu u Turskoj, Puniša Račić je u Narodnoj skupštini, uradio – šta je uradio; a baš te godine, u kojoj inače nije dodeljena Nobelova nagrada za mir, potpisan je do tada najveći mirovni sporazum u Parizu, poznat kao  Brajan-Kelegov pakt – kojim su se zemlje potpisnice obavezale da rat više nikada neće biti sredstvo rešavanja međudržavnih sporova. Svi znamo šta se nedugo potom desilo! No, da li je neki od ovih događaja uticao na konstrukciju radnje, ili na konstrukciju likova Vašeg romana?

Vladušić: Jeste. U romanu se spominje Brajan-Kelegov pakt putem koga sam želeo da dočaram atmosferu umora i straha. Naime, oni koji su ratovali i pobedili u ratu, bili su umorni od tog rata. Oni su na sve načine pokušavali da pobegnu od budućeg koga, tada, 1928. godine, upravo počinju da slute. Otuda i taj pakt, koji ste vrlo lepo izdvojili. Kao, zabranićemo rat i onda ga više neće biti. Taj strah od budućeg rata najviše je bio izražen upravo u Francuskoj i nije slučajno što je pakt koji  ste spomenuli bio potpisan upravo u Parizu. Danas znamo da su sve to bile budalaštine. Naravno da rat i dalje postoji, samo što se danas vodi na druge načine. Postojaće i u budućnosti i zato treba imati na umu jednu istinu: oni koji su najviše bežali od rata, najbrže su u njemu kapitulirali. U Drugom svetskom ratu to se odnosi na Francusku. Takođe, taj zamor je bio prisutan i u srpskom narodu koji je u Prvom svetskom ratu izgubio oko milion i dvesta hiljada ljudi. Uzmite u obzir da je Kraljevina Srbija imala oko 4 miliona ljudi i biće vam jasne razmere stradanja. Ta atmosfera je prisutna i u romanu. Crnjanski je junak ovog romana upravo zato što je već te 1928. godine, naslutio da se Nemačka sprema za revanš. Dakle, pre Hitlera. O tome on piše u svojim Embahadama. Plus, on nije bio umoran, zato što praktično nije ni ratovao.

 – Svoju reč o Vašem novom delu, između ostalih dali su i Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović. Drugi navedeni je rekao, citiram: „Nije lako napisati bolji roman od ovog“! Verujem da ove reči prijaju, ali, da li stvaraju i određeni pristisak – pogotovo u trenucima kada i sami čekate prve reakcije publike na „Omamu“?

Vladušić: Tačno je da reči mojih drugara i pisaca prijaju, ali pritiska nema. Ja sam naime, u književnost ušao kao kritičar. Mislim da mogu da razlikujem dobro knjigu od loše knjige, a to posebno važi za moje knjige. Javnost za to ne zna, ali ja znam koliko sam romana započeo da pišem, a onda prestajao, jer nisam bio zadovoljan temom, pričom, onim što sam napisao. Dakle, ispod mog radnog stola takođe ima smeća. Možda i previše smeća. Međutim, isto tako dobro znam da kada neki roman ponudim za štampu onda stojim iza tog rukopisa. Znam zašto taj rukopis postoji. Tako je i sa ovim romanom. Njegov imaginarni svet predstavlja totalitet jednog Megalopolisa, totalitet jednog sveta. Ja sam taj totalitet želeo da prenesem i na čitalačku publiku, na različite tipove čitalaca. Zato mislim da moji romani mogu da se pročitaju i za 24 sata i za 24 meseca: neko prati priču i želi da vidi šta će se dogoditi na kraju; neko više voli da otkriva smisao sveta u kome se ta priča dešava. Meni su dragi i jedni i drugi čitaoci i zato je ovaj roman tako i napisan. Za jedne i za druge.

– Vi ste se likom Crnjanskog, već bavili, u inače nagrađenom delu „Crnjanski Megalopolis“. Pitanje je možda suvišno, ali šta za Vas lično, kao pisca, književnika i profesora književnosti, znači Miloš Crnjanski?

Vladušić: Crnjanski je za mene pre svega ličnost. On je raspolagao neponovljivim kvalitetima. Niko nikada neće ponovo napisati nešto slično Stražilovu ili Lamentu nad Beogradom, ili početku i završetku Druge knjige Seoba. Svako ko ima osećaj za jezik, preciznije za srpski jezik, ne može da ostane hladan kada to pročita. To su neponovljive rečenice u srpskoj književnosti. Drugo, Crnjanski je imao neverovatnu sposobnost kreacije: pisci mogu da neki lik prikažu tako da se čitaocima čini kao da je živ, odnosno kao da je zbilja postojao. Ali Crnjanski je išao i korak dalje: on nije stvarao samo iluziju da su njegovi junaci živi ljudi, već i da su važni za čitaoca. Zato je nemoguće zaboraviti junake Crnjanskog. Čitalac sluti da u njima ima nečeg bitnog i neprocenjivog. Najzad, kada čitalac pročita Crnjanskog, njegove romane, poeziju, putopise, eseje, političke tekstove, ostaje zapanjen pred punoćom života tog čoveka: pred onim što je Crnjanski video, čuo, pročitao, izmislio, otkrio… Uskoro čitalac shvata da ta punoća ne znači da je Crnjanski više video, čuo, pročitao ili proputovao od nas. Radi se o nečem drugom – o sposobnosti tog čoveka da doživljaje, koji kod većine ljudi prosto nestaju u zaboravu, pretvori u iskustva koja ostaju nezaboravna.    

– U kakvom su odnosu vaš prošli roman, Veliki juriš i Omama? 

Vladušić: Veliki juriš i Omama imaju svoje hotimične kontinutite, ali i razlike. Recimo, u Omami se pojavljuje porodica De Grot, kojima je junakinja Velikog juriša, Fani de Grot, daleka rođaka. To je jedan kontinuitet, a ima ih još, samo ne bih hteo da ih otkrivam. Sa druge strane, Omama se dešava deset godina nakon proboja Solunskog fronta, to jest, posle onoga što je Krakov na jednom mestu nazavao našim poslednjim pobedama. Ta decenija razlike je važna: Kraljevina Srbija se u utopila u Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca. To je imalo ogromne identitetske posledice i da bi predočio veličinu tih posledica, veći deo Omame je štampan na latinici. Pismo dakle, upućuje na razliku između vremena pre i posle Velikog rata u Srbiji.
Drugo, Omama je napisana drugačijim stilom od Velikog juriša. Ta promena odražava razliku između književnosti srpske Moderne, sa Dučićem i Rakićem u glavnim ulogama (i podzemnim likom Disa) na koju aludira Veliki juriš, te međuratne književnosti, književnosti avangarde na koju se naslanja stil i poetika Omame.   

– Pitanje koje se u razgovoru s Vama nameće samo od sebe: Kako ocenjujete domaću književnu scenu danas? I u sklopu toga: Kako se književnost kao umetnost snalazi u društvu kojem je tržišna, da ne kažem liberalno-kapitalistička orijentacija jedina zvezda vodilja?

Vladušić: Mislim da pretpostavka o dominantnom tj. negativnom uticaju tržišta na srpsku književnost nije tačna. Zvezda vodilja je i dalje ideologija: konkretno, idelogija liberalizma. Pri tom mislim na definiciju liberalizma koju je dao Burdije, a to znači: sistematska borba protiv kolektivnog identiteta. Ako u tom kontekstu posmatrate srpsku književnu scenu, videćete da postoji snažna težnja ka razbijanju kolektivnog identiteta. Pisci autošovinisti koji tome doprinose, dobrodošli su; pisci koji se tome protive, baš i nisu. Najočigledniji primer je ova prazna ljuštura od Ninove nagrade koju inače bojkotuje nekoliko srpskih pisaca – među njima i ja – baš iz tog razloga: zato što to više nije ni književna nagrada, a ni nagrada za roman na srpskom jeziku. To je instrument za promovisanje jedne ideologije. Ništa više. Dakle, mi, koje treba izbrisati, postojimo još uvek samo zahvaljući tržištu i zakonima tržišta, odnosno, Laguni koja ne samo da objavljuje srpske pisce bez ozbira na njihove političke stavove, već im daje identičan tretman. Paradoksalno, tržište je poslednja oaza slobode u ovoj kulturi. 

– Književna kritika?

Vladušić: Ja sam ušao u književnost kao književni kritičar i tu sam mislim, uradio sve što je trebalo uraditi. Pisao sam kritike za Politku i Večernje novosti, bio sam član Ninovog žirija, pre nego što je privatizovan. Znam koliko je teško ocenjivati vrednost knjiga nakon što se pojave. Književna istorija često ispravlja kritičare, koji opet greše i onda kada imaju najbolje namere. To je prosto tako. Međutim, ako književnu kritiku shvatimo šire, kao analizu i tumačenje savremene srpske književnosti, onda se suočavamo sa pitanjem  za kakvu će književnost takva kritika pokazati razumevenje: da li za onu politički korektnu, u kojima dominiraju manjinska odnosno partikularna pitanja, ili za onu koja ima hrabrosti da se suoči sa totalnom slikom sveta, držeći se jednostavne istine da i ,,manjine” i ,,većina” žive u istom svetu.

– Da se dotaknemo još jednom Miloša Crnjanskog… Zamislite da je Crnjanski naš savremenik i da je, uslovno rečeno „juče“ objavio „Seobe“!? Šta mislite, kako bi njega, sa svim specifičnostima koje je imao, dočekala današnja kritika?

Vladušić: Mislim da bi ga dobrim delom ignorisala.

– Za kraj, jedan moj lični stav i još jedno pitanje. Stav: Vi ste svojim radom postali ozbiljno i renomirano ime naše savremene književnosti. Mesto u istoriji vam je zagarantovano – ali, čini mi se, da romanom „Omama“ tek počinje, drugo i plodonosnije „poluvreme“ Vaše karijere! Pitanje: Kakav je Slobodan Vladušić kada se „ne druži sa perom“? Šta Vas opušta, gde pronalazite inspiraciju?

Vladušić: Odmah da kažem da nisam opterećen mestom u istoriji. Video sam kako je književna vrednost povezana sa konceptom književnosti koji je opet stvar rasporeda moći u društvu. Recimo one pisce koje danas smatramo klasicima, možda ćemo za jednu deceniju potpuno zaboraviti. Ili ćemo bar da promenimo način njihovog razumevanja, pa nam se neće činiti toliko velikim. Hoću da kažem: nisam više toliko mlad i video sam kako se sve pretvara u vodenu paru nekoliko puta do sada. Stoga više nisam siguran da je u istoriji bilo šta osigurano, a posebno ne moje mesto. Što se tiče vašeg relaksirajućeg pitanja o opuštanju, odogovor na to pitanje ne znam, budući da sam celu pandemiju proveo bez opuštanja. Trenutno sanjam o vremenu tokom kojeg ne bih napisao ništa što će biti štampano, bilo gde i bilo kada. E, to bi bilo opuštanje, ali sam trenutno daleko od toga. 

– Slobodane, veliko Vam hvala na razgovoru! Želim Vam sve najbolje u daljem životu i radu!

Razgovor vodio: Nikola Trifić

Nikola Trifić
Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Živi u Nišu.