fbpx

Splavarenje uzvodno: Živi zid

Ja sam još uvek sa ove strane živog zida. Izlažem svoje lice šuterima, svestan da je sve manje dobrih izvođača. Sve je manje razloga da postojim, a eto – ima me sve više! Što više učim, to manje znam; ubiše me novi pojmovi, novi izrazi, novi termini… Dolaze neki novi ljudi, sa teškom rukom i mekim srcem – pa ko šta izabere. Vadimo se na prošlost, tražimo izgovore za najodvratnija nepočinstva, lečimo neizlečivo… pokazujući sebi koliko smo moćni.

Jadna je to moć!

Nekad su ljudi stvarali novo da bi izmenili svet, danas stvaraju da bi svet ostao isti. I dok dokoni umovi stvaraju, kreiraju „novi“ svet, da zadovolje svoju sujetu, ubeđeni da su najbolji – ja se molim da ništa ne promene. Njihove novotarije donose tone leševa, i mora objašnjenja da je „baš tako moralo da bude, tako je oduvek bilo…“.

Ko je ugasio svetlo?

Iz mračnog doba upadosmo u mrak bezumlja. Ponekad me spopadne nostalgija za srednjevekovnim zidinama, za bakljama, lancima, podzemnim hodnicima gde se vodio neki drugi, paralelni, život.

Džabe smo izlazili na površinu.

Nemam više pred kim ni da se dokazujem, i to mi najteže pada. Svi sve znaju, svi su najpametniji; sve je manje mene u toj gomili uglađenih.

Evolucija je prikraju.

Još samo ovaj ples pod maskama!

Genetika se gorko pograla s nama, iako naši roditelji tvrde da su nas baš oni stvorili. Sad se gušimo u samoljublju – i oni i mi. Tu sam, braćo vukovi! Spreman sam da sa vama dočekujem pun mesec i da zajedno zapevamo vašu pesmu. Sa psima lutalicama obilazim stare prijatelje. Neki me nisu prepoznali. Ili sam se ja dosta izmenio ili su oni zaboravili da skinu tamne naočare? Ni jedno ni drugo – odslužio sam svoje, a komunalna služba je zatajila.

Prolazi mi još jedna godina života.

Tako bih rado vratio vekove unazad, pa sve ispočetka.

Gledam se u ogledalo i kažem sebi:

Opet lažeš!

Nenad Živković
Nenad Živković
Na Internetu „Nebeski tragač“. Trudi se da sačuva od zaborava male ljude i velike gluposti. Bavio se pisanjem i čitanjem, dok je to imalo nekog smisla. Danas samo upire prstom u ono što misli da vredi. Uvek vidi drugačije nego što jeste, upire prstom, pokazuje ali ne dokazuje. Ubeđen da je na pravom putu, jer je na njemu najmanja gužva; uživa u slobodi koju je sam sebi iskreirao.