Moje oko boje kamena agata
Gleda tvoje lice radosno.
Gledamo se s blagošću
I milujemo bez dodira.
Stojimo utonuli jedno uz drugo
Dodirujemo druge ljude u gužvi,
Ali ih nismo svesni.
Ti i ja smo sami na celom svetu.
Gledaš u moje usne
I ja osećam kako ih polako otvaraš
Držeći me za bradu
A onda ispijamo jedno drugo
Kao da pijemo božanski nektar.
Odmakneš se i ja prepoznajem
pogled kojim me skidaš.
Ne pomeraš se po površini
Ali ja čujem bujicu u tebi
Čujem krešendo srca tvog
Osećam da mi mrsiš kosu
Da me upijaš kao sunđer
I ja se predajem srećna
Zahvalna Bogu za tebe
Za tvoje dodire, poglede,
Poljupce, stiskanje uz sebe…
Pre tebe nisam verovala u čuda
Ali kada si mi se dogodio
I kada sam se ja tebi dogodila,
Verujem da si uvek bio u meni
I da si se kroz mene rodio
Nov, nedodirnut na ovaj način
Na koji te ja dodirujem…
Razbila sam oklop koji si imao
I u kome si dugo godina bio
dobrovoljno okovan;
razbila sam ga bez teškog oruđa,
samo osmehom poželjnih usana
i očiju iz kojih izbijaju iskrice
i mojim podatnim telom
što sam ti ga pružila kao postelju
da odmoriš, da uživaš i
da voliš beskrajno, onako kako želiš.
Hiljadu puta smo izgovarali reči:
Ljubavi, volim te, čeznem…
Ali jedno je govoriti, a drugo osetiti
Šta je ljubav i zadovoljenje čežnje.
Ta osećanja su vremenom sve jača
Neutaživa, potrebe za njima samo rastu
I pitanje je da li će ikada prestati.
I u mašti i u stvarnosti, stalno se grlimo:
Propnem se na prste,
Obavijem ruke oko tvog vrata,
Ti spustiš glavu do mog lica,
Obasipaš ga poljupcima –
I kao u najlepšoj ljubavnoj priči
zakoračimo u nju, neumorno
ispisujući stranice naše bajke…
