Malo šta me koštalo u životu kao iskrenost.
U ljubavi, prijateljstvima, u javnosti, svuda.
Gde god da se otvorim postajem nepotreban, suvišan…
Ljudi se uplaše kada im kažeš ono što misliš.
Ljudi se, u stvari, uplaše kada uopšte misliš.
Hoće ulepšanu stvarnost, našminkanu, nalickanu, njih realnost ne zanima.
Većinu devojaka takođe.
Kada im ispričaš svoju realnu priču pobegnu glavom bez obzira.
Ti nisi onaj lik koji su one umislile da jesi i gotovo, kraj priče.
Istina je dosadna, ljudi hoće senzaciju, spektakl, ludilo…
A ni ne slute da se iza toga krije ogromna praznina od koje beže.
Ovo je vreme lažova koji svojim sposobnostima da zasene opstaju.
Što si veći folirant veće su ti šanse da skreneš pažnju na sebe…
Čim kreneš otvoreno, ljudski, čista srca, normalno da pričaš, gotovo, kraj, žurim, jbg, ćao.
Nema više iskrenih osećanja, sve se polako pretvara u senzaciju i ludiranje.
U infantilno prolupavanje u kome se gubi svaki kriterijum…
Ko je u stanju da napravi veći rijaliti program od sebe i oko sebe, on pobeđuje.
Otuda silno podizanje prašine oko besmislica, samo da bi se skrila unutrašnja praznina.
Sve se svodi na dreku, ciku, galamu od koje ne može ništa ni da se vidi ni da se čuje.
Ko neće da se prilagodi tome, neka se lepo skloni u stranu ili neka ide kući i ne mrači.
Molim lepo, kraj priče!
