Svako u životu pamti neki period iz detinjstva, školovanja, mladosti kao najlepše doba. Svako od nas ima i osobu koja mu obeleži to doba. Moje doba detinjstva i školovanja je obeležila nastavnica srpskog jezika Milica Marković. Radila je u OŠ ”Radoje Domanović” u Kragujevcu. Mojim drugarima i meni bila je kao majka. Brinula je o nama od V do VIII razreda. Mnogo toga smo naučili od nje . To mogu da posvedoče i generacije pre moje, a i one koje je vodila posle nas. Posle dužeg vremena sam se susrela sa njom. Bila sam uzbuđena kao malo dete. Evo šta mi je Milica Marković, moja omiljena nastavnica rekla prilikom našeg susreta :
Zašto ste odlučili da radite u prosveti?
Školovanje je za mene bio novi svet. U Rači kragujevačkoj sam imala dve najbolje drugarice, kojih se rado sećam: Radmilu Miljković i Veru Obradović. Sećam se naših školskih dana i naše učiteljice Fanije Stefanović koja je imala roditeljski odnos prema svoj deci i upravo taj odnos me je usmerio ka prosveti. Želela sam i ja da budem neko ko će da bude blizak sa decom, ko će da ih uči, da brine o njima.Volim decu.
Kako ste se osećali kada ste prvi put održali čas?
Prvi čas sam održala u Osnovnoj školi “Radoje Domanović”. Obrađivano je štivo o deci na selu u toku žetve. Plan časa je postojao. Ispunila sam plan a vreme do kraja časa je preostalo . Setila sam se kako sam kao dete sa svojim roditeljima bila na njivi i postavila sam deci pitanje da li je neko od njih bio na žetvi. Tako se razvila diskusija koja je trajala do kraja časa. Od kolega sam dobila pohvale, a ja sam sebi rekla:”Možeš ti to!”
Utisci o vašoj prvoj generaciji
Prvu generaciju sam dobila kao odeljenjski starešina na službi u Velikom Popoviću. To je bilo ogromno odeljenje u kome su bila deca sa velikim socijalnim razlikama, govornim razlikama…Htela sam da od njih napravim kompaktnu zajednicu. Napravila sam anketu ko se sa kim druži, rasporedila po grupama decu koja nisu pripadala ni jednoj grupi, upućivala ih jedne na druge, učila da pomažu jedni drugima…Najveća želja mi je bila da ih prvenstveno naučim da pravilno govore. Kasnije sam radiča u Gimnaziji u Rači kragujevačkoj gde sam svom razrednom starešini bila koleginica.
Ko je bio najbolji đak kome ste predavali?
Bilo je mnogo dobre dece. Rado ih se setim. Pomenuću neka imena- Đorđe i Boska koji su sada lekari, Slobodan Obradović, takodje lekar, vrlo draga mi je bila i devojčica Branka, koja je imala oči kao zvezde, koja je uvek unapred znala šta pomislim da se uradi… Svi moji đaci su na neki način najbolji, svi su formirane ličnosti, a najsrećnija sam što znam da su dobri ljudi. Uvek sam se trudila da razredni starešina bude veza između učenika i roditelja i roditelji su uvek bili spremni na saradnju. Trudila sam se da ih ne učim samo po školskom planu i programu. Slavili smo rođendane zajedno, učili da igramo, kupovali knjige na kojima smo se svi potpisivali kad je nekome rođendan…
Neostvarena želja:
Velikih želja nisam imala čak ni kao mala.Lepo crtam. Želela sam da završim likovnu akademiju i budem slikar, ali mi tata nije dozvolio. Smatrao je da treba da imam siguran posao i redovna primanja. Esteta sam na mamu, tako da sam svoje sveske ukrašala na svoj jedinstven način, crtežima koji su bili moj pečat, jer smatram da čovek treba da uradi sve što može da ono čime se služi odiše njime. Jedini san što sam imala kao dete bio je kad porastem da vozim auto jer sam kroz prozor posmatrala kako prolaze automobili i pitala se da li ću se i ja jednog dana tako voziti. Eto, ni to nije bila neka želja koju nije bilo moguće ostvariti.
Najveća podrška u životu:
Najveća podrška mi je naravno bila majka. Stizala je uvek da priskoči u pomoć kad god zatreba, da sašije kad zatreba, da pešači i po snegu po 30 kilometara da bi došla da pomogne. To je osoba koju i danas osećam iako je nema.
Moram pomenuti i svog dedu, Radoja Pavlovića, koji bio lična karta moje porodice. Kao mala sam često znala da se predstavljam kao unuka Radoja Pavlovića.
Naravno, sada su mi najveća podrška moja deca, kćerka i sin, za mene najznačajniji stubovi u mom životu i naravno unuci – uživam u njima.
Vaš omiljeni prosvetni radnik je…
To su dve osobe: moja učiteljica Fanija Stefanović i profesorka srpskog jezika Milica Varagić. Obe su mi bile uzor. Obe su bile jedan od razloga da postanem i ja prosvetni radnik.
Mišljenje o našem portalu?
Iskreno, ne znam mnogo o portalu, ali ovo što sam do sada saznala je za svaku pohvalu. Želim Vam puno uspeha u radu. A bilo mi je zadovoljstvo da razgovaram sa svojim đakom.
