Mogu li zaboraviti detinjstvo?
Ulice kojima sam hodala,
dvorište u kome sam se igrala?
Mogu li zaboraviti škole
u kojima sam slova sricala,
sticala znanje i čitala, čitala..?
Mogu li zaboraviti taj carski grad,
Šadrvan, kameni most…?
I ranu mladost,
šetnje pored Bistrice,
pogled na dostojanstvenu drevnu Kaljaju,
zelenilo, vazduh oplemenjen
svežinom reke i lepotom kamena,
Mogu li?
Zar da nikad više ne ugledam
Svete Arhangele i Sveti Spas
i čudesnu crkvu Ljevišku?
Da koracima detinjstva i mladosti
ne hodam ponovo?
Hoće li braniti i mojim snovima
da se razmahnu i polete
ka tebi, voljeni grade moj?
Svetlana Janković Mitić: Moj zavičaj su oteli – Lament Prizrenu
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.
