Dve devojčice,
dve drugarice,
gledaju šlajera raskošnog
što bezbrižno pliva
u kugli staklenoj.
Setivši se bajke
o ribici zlatnoj,
poželeše želje tajne
i tiho, da ne čuje niko
šapnuše ih ribici sjajnoj.
Prva reče:
Princa na belom konju
želela bih ja…
I mnogo para i kola pride,
da mi se klanjaju
i da mi se dive
žarko želim ja…
Druga reče:
Mamica da batu mi rodi
želela bih ja…
I tata da nas
svakog dana šeta,
to je za me sreća najveća,
ništa više ne želim ja…
Svetlana Mitic: Devojčice i zlatna ribica
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.
