Milena Jovović mlađa uručila je na dvadeset trećim Milenim izvorima u Dobrači, pesničko “ZAVEŠTANJE” svoje bake, pesnikinji Jani Aleksić iz Kragujevca. Mlada Pesnikinja završila je Prvu kragujevačku gimaziju i Filološki fakultet u Beogradu, radi kao Viši stručni saradnik u Institutu za književnost u Beogradu. Zahvalila se na nagradi i pročitala posetiocima svoje pesme i svoje slovo povodom dobijanja Mileninog Zaveštanja.
Milena Jovović pripada plejadi modernih srpskih pesnikinja koje već decenijama unazad različitim pesničkim sredstvima artikulišu ženski senzibilitet u stvaralaštvu, misao o neraskidivim i prodornim vezama između čoveka i okruženja, kako onog u kojem je ponikao, tako i onog u koji su ga životne sile postavile. Njeno gružansko, šumadijsko okruženje, kojem svojim poreklom i bićem i sama pripadam, predstavlja – da parafraziram Dušana Matića – neprekidnu svežinu inspiracije i zalog životne vitalnosti.
Od posebnog značaja za mene, kao nekog ko se godinama unazad okušava u pesničkoj reči ali i kao književnog kritičara koji toj reči služi, jeste to što Milena Jovović u svome pesništvu baštini sećanje na sržne momente srpske kulturne istorije. Odgovorno preuzimajući ulogu svedoka i tumača naše epohe iz jedne šire duhovnoestetske perspektive, ona simbolički, a kao prekaljena vezilja – koja je istovremeno vezla i koncem i rečima – dakle i faktički, biva naslednicom monahinje Jefimije i njenih doprinosa ustanovljavanju onoga što zovemo srpski kulturni obrazac. Oglašavajući se od šezdesetih godina XX veka, Milena Jovović je pružila autentične poetske smernice za odgonetanje formula prirode i za pravilno raščitavanje kulturnih tragova.
Ova pesnikinja se osvrće na naše usmeno, narodno, i pisano, srednjovekovno, srpskovizantijsko kulturno nasleđe, čime neupitno legitimiše pripadnost jednom civilizacijskom horizontu. Svojim bogatim pesničkim slikama, originalnim tropima i porukama, ona je, na širokoj podlozi hrišćanskog nasleđa, paralelno sa pesnicima svoje generacije, kulturno već etabliranim, obrazovala vid religiozne svesti koji bismo mogli označiti kao pesničku duhovnost. Izvesno je stoga da je Milena Jovović, negde u dosluhu i sa neprevaziđenom Desankom Maksimović, ponudila produbljeniji doživljaj naše stvarnosti i razumevanje sveta. Ona je, kao autorka knjiga Mravlje srce, U postojbini ruzmarina, Šumaricde velika sudniie, Mesečeve ljubavnice, Kolevka duše i Prstenovana tamom samosvojnim poetičkim pristupom i šumadijski čistim glasom, koji je destilovani glas svekolikog srpstva, oživela naše magistralne književnoumetničke pojave, istorijske događaje, geografske toponime i proživljena iskustva našeg naroda. Time je iznova, na estetski vanredan način, pohranila nacionalno kulturno pamćenje, postavši u međuvremenu i sama njegov neotuđivi deo. Tako se ona i priključila velikom projektu posleratnog modernizma obnove kulturne memorije, zanavljanja folklornog i srednjovekovnog nasleđa i njegovih uporišnih tačaka, odakle se može povući i učvrstiti duhovnopovesna vertikala, značajna za pravoverno formulisanje kulturnog identiteta. Ujedno, onaj je vitalne i žive tradicijske oblike pretočila u moderni izraz, koji je blizak svakom govorniku srpskog jezika. Memorijski kodovi u njenom pesništvu hvataju se u koštac sa nostalgijom za egzistencijalnom i duhovnom punotom. Zahvaljujući mnemotehničkim i umetničkim veštinama Milene Jovović, ta nostalgija je preobražena u potpuno, autentično življenje.
Obnavljajući duhovnost i umetničke oblike usmene i srednjovekovne tradicije, kao deo velikog modernističkog koncepta kulture, Milena Jovović uvodi u naš duhovni horizont narativ o novom srednjovekovlju. U toj novoj epohi će, sudeći bar prema Nikolaju Berđajevu, veću ulogu igrati žene, jer su okrenute tajnama kosmičkog života i prirode. Svi prisutni ovde vrlo dobro znaju u kojoj meri je Milena Jovović poznavala te tajne. Zato se i poduhvatila zadatka da ih svojom izvezenom reči prenese dalje, novim čitalačkim i pesničkim naraštajima.
Stoga ovo zaveštanje primam kao zadužbinu, kao svedočanstvo kontinuiteta, i kao duhovno i stvaralačko okrepljenje.
Jana je napisala četiri zbirke pesama:
-„Topao kamen“;
-„Upijanje“;
-„Arijeloanomin“
-„Na sredini“.
