Bude dana kad iz mene jedan
Dečak proviri pa mi ne da mira.
Prosto me čačka i nervira,
Taj deran što u meni cveta.
Smiri se, kažem, sebi. Smiri!
I smirim se. Al onda krene
Iznova.
Pa nemam više noge. Ni ruke,
Da izađem iz snova.
Sva sam poderana ko iznošen kaput
Što na čiviluku čami.
A on, uporan, neće da se preda.
Još više smeta.
I nebo odjednom porumeni iznad krova,
Ko nekad u predvečerje…
Pa me odmami, laku ko perje,
Niz prašnjave ulice na početak
Najlepšeg putovanja.
Tada se topi moje srce od meda
I čujem kako prestaje da lupa,
Dok sanja o morima na kojima
Ću ga sresti
Ne umem objasniti sebi
Zašto iz mojih očiju gleda?
Zašto iz mene nežnost čupa,
Dok vetar nad horizontom svira
I prve zvezde mresti?
Zašto moram da patim
Da se preobratim u leptira
Bude dana kad ćutim i plačem.
Plačem i ćutim,
Puna sreće i slatkog besa.
Dođe mi nekad da skačem.
Dođe mi nekad da požutim
Ko šmrca!
Dođe mi nekad da ga cmoknem
Pred svima, ko blesa,
I saspem mu u lice.
Mali, izlazi iz moga srca.
