Samo sam jednu svoju vezu održavao novcem.
Znao sam da ne treba tako,
međutim, stvorio se zavisnički odnos,
gde se podrazumevalo davanje i kupovina.
Bilo je i meni zanimljivo, jer prvi put mi se desilo tako nešto.
Obično su mi devojke do tada prilazile drugačije.
Ova se zainteresovala za moju zaštitničku stranu
i krenuli smo zajedno kroz život.
Ali je navikla da kroz materijalno smiruje stres,
i bez toga, koliko god da je bilo dobro, nekako joj je bilo prazno.
Nešto mora da dobije, da bi nešto osetila,
sve drugo nije bilo dovoljno.
Ni na koga nisam tako trošio, i nije mi bilo žao,
ali sam negde bio svestan da, koliko god da dam,
nije dovoljno.
U njoj je bila takva glad za nečim što bi posedovala,
da nije moglo drugačije.
I to je stvarno usrećivalo, a mene je zanimalo samo jedno:
da li postoji granica?
Nema je.
Uvek nešto treba.
I sve što treba, se kupuje.
Ni do čega nismo mogli da dođemo ovako.
Sve mora da se plati.
Znao sam da nećemo dugo da trajemo,
ali to su one veze gde vas nešto poveže,
neka prisnost koja uljuljkava.
I pitao sam se kako će i gde će posle mene.
Pojavio se drugi, pojavio se treći,
i tako redom.
Ništa joj ne zameram.
Samo što sam prvi put doživeo
da kupujem ljubav.
I to mi se nikada nije desilo,
ni pre, ni posle toga.
Gde stalno moraš nešto da daš, da bi dobio.
Ako toga nema, nešto nije kako treba.
Iz tog lavirinta nema izlaza.
Samo beg.
Zato što nema tih para koje su dovoljne,
da bi bar jednom čuo:
„Hvala.
Ne treba.
Imam.“
Daj, i samo daj.
Što verovatno rade i drugi, ali meni je to bilo novo.
Gde sve mora da se plati,
da bi se nešto doživelo i osetilo.
Gde nije dovoljno da se jednostavno bude,
u trenutku.
Kupovali smo sreću.
Kupovali smo budućnost.
Kupovali smo život.
A to se ne kupuje, nego živi.
Sve sam to znao, ali sam opet radio suprotno –
valjda da probam i vidim da li ima kraja.
Nema.
Svako prazninu popunjava na svoj način.
Neko – novcem.
I tu nema pomoći.
Sve dok novac ne nestane.
Ali ima drugi.
Uvek ima drugi.
Posebno u mladosti,
gde si nekome i trofej, a ne samo žena.
