fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Ne smem te prestati voleti

Foto: Ivana Todorović

Bojim se tvoje ljubavi
Kao dete što se boji mraka.
Od previše voljenja može se umreti.
Može se, ako jednom prestane,
Pasti sa oblaka
I to će strašno zaboleti.
Zato mi krila rastu iz očajanja
I zato se molim
Da te preživim
Ako sletim.

Ne smem te prestati voleti,
A strah me je da te volim.

Volim te kad god da te se setim.
Volim te jer ti se divim
Volim te iz nedostajanja.
Volim dok me voljenje ne ubije.

Bojim se tvoje ljubavi.
Bojim se jer se navikavam
Da je uvek imam.
Bojim se jer me ko senka prati.
Niko me kao ti voleo nije
I to neću moći da odbolim.
Zato je tako gladan primam
Znajući da mora jednom stati.

Ne smem te prestati voleti,
A strah me je da te volim.

Volim te kad kobajagi patiš.
Volim te što se bez razloga ljutiš.
Volim kad se sa puta vratiš,
Volim kad brbljaš, volim kad ćutiš.

Plašim se tvoje ljubavi.
Ko dan što se plaši noći
Tako i ja strepim
Do u kasno doba,
Možda se sutra neće razdaniti.
Možda će vreme da proleti
Po našim telima golim.
Bojim se da me neće u tebi sahraniti.
Bojim se umreću u samoći
Bez srca i bez groba

Ne smem te prestati voleti,
A strah me je da te volim.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.