Sumoran dan. Kao da nije potpuno svanulo. Kroz maglu padaju sitne kapi kao kroz cediljku za čaj.
Vraćam se kući. Autobus napušta grad zbijenih visokih zgrada i prateći belu liniju odnosi ljude u neke druge krajeve, vukući i njihove neukroćene, nespakovane misli bez vozne karte.
Svuda pored puta stoje priče. Čekaju da ih nečija slova ožive. Gledamo se, odmeravamo, i svaka u sebi, nadamo se da ćemo se sresti.
O čemu li misli čovek za volanom sivog automobila na čijim zadnjim vratima visi odelao i bela košulja?
Flaša piva, tri sveće i buket jesenjih ruža kraj jednog imena na mokroj mermernoj ploči. Zauvek zaustavljene sve žurbe.
Kolona svatova, sa zastavama izbačenim kroz prozore, uz stisak na sirene putuju ka nečijoj sreći.
Na staroj kući se urušio krov. Po dvorištu opale jabuke ćute.
Od nekud dolazi kamion sa dve velike prikolice na kojima, zbijeni jedno do drugog stoje desetine teladi sa velikim uplašenim očima. Mirno putuju u nepovrat. Odabrani.
Žena kraj mene već čitav sat telefonom nekome diktira recepte za kolače.
Morava i magla leže jedna kraj druge, ali se ne dodiruju.
Mir i tišina skrivaju sudbine i čuvaju molitve manastira.
Žuti pas oborene glave i dalje čeka. Još veruje da će se vratiti po njega. Još veruje da se ljubav ne može baciti.
Kilometri života
