fbpx

Tode Nikoletić: Novi mrak

Foto: Labud N. Lončar

I ova noć nesna
Ubi ko krvnik plen.
Vrati te u vid pesma
Al’ traješ tek jedan tren.

Ošine malo brlja
Da čežnja od nje splasne
Pa srce zakotrlja
U ove sate kasne.

Sedlam ti mesec pjan
Dok srce nose gresi.
Al sve mi sjebe dan
Jer ne znam ćorav gde si.

Rže umoran ždrebac
Odzvanja u noći kas
O, lebov li je lebac,
Zar je kasno za nas?

Umreti, to je bar lako.
Moje srce je mina.
Bez tebe bih ionako
Bio ko ruševina.

I ova noć nesna
Ubi ko krvnik jak.
Vrati te u vid pesma
Da preživim novi mrak.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.