Ispred jedne bolničke zgrade gde moja majka u nevolji spi
sedi jedan divan par u kojem ljubav polako zri.
♠
Sede zajedno ko brat i sestra, a ja bih rekao da tu ima i nešto više,
taj mladi par zajedno trepće, taj mladi par u ritmu diše.
♣
Na maloj daljini, tik do nje, muško priča sasvim tiho,
ona se smeška, ljupko gledi, a zatim priča još tiše.
♦
Osmesi kupaju jesenji dan, kroz krošnje sunce Miholjsko leto šalje,
a dvoje mladih u svom zanosu, polako odlaze sve dalje i dalje…
♠
Otključah svoj bicikl, uz dozvolu dobih i naziv te ljupke klupe,
„Nikolinina“, reče mlado momče, dok ja krenuh put šupe.
♥
U mislima, dok točkovi vrte svoje, poželeh svu sreću tom divnom paru,
svu sreću njima, i mojoj majci, u ovom životu, Božjem daru.
