Mengelama osmeh dok
krckaji akordima durskim
odvažno, jasno odzvanjaju.
Što preskoče, rezovi nevidni
precizno dokusure…
Otkriti karakter bola ne
postiže se postavljanjem tablica
po sličnosti, razlici ili nečemu
između.
Haustori zgrada istiniti su
odjek tunela sumračnosti.
Mami, mrmori, doziva bezubost
što se i dalje osiono naruga
osmehu koji je zaboravio da
se glupošću preodene, besom,
onim sitnim podlostima koje
većinski čine čoveka.
Srednji se vek izumima mučenja
ponosio, novodoblje perfidnije
načine iznalazi da ne predahneš,
da se ne dosetiš; tek kad senka
kukuljice nad lice ti se nadvije,
magijske reči satvoriš.
Dželat ispit savesti (ne) prolazi.
„Nemiri, pomirice“ (2023, Sunčani breg)
