На Васкрс наша бака на селу
Молитвом призива Христа,
Да сиђе са звезде далеке
И да нам доброте пљусне.
Бора јој процвета на челу,
У оку радост заблиста,
А из душе питоме, меке,
Љубав по нама бљесне.
Онда се са њом молимо
Под иконом васкрслог свеца,
Уз свећу што чудно трепери
И плаче за Божјим чедом.
Да ближње своје волимо
И будемо Његова деца,
Да истрајемо у вери
Пред среброљубљем и бедом.
Тада нам из корпе плетене
По једно јаје пружи
Црвено ко сунца румен
Кад се у предвечерје распе,
И комад погаче печене
За здравље да нас служи,
А затим сваком од нас
По шољу млека наспе.
Сва кућа тада заблиста
Од неког чудног сјаја,
Са крста разапет светац
Свима се срећан смеши.
О, како нешто драго
У нама одједном заблиста,
Док баба мараму с новцем
Полако и дуго дреши.
Ево га Васкрса спас,
Празник је, а зима стегла,
И ко некада пост тече
На води и на хлебу.
Бака је отишла од нас,
Туга је срца стегла.
Чувај је предобри свече,
Машемо јој на небу.
