fbpx

ВЕЧИТИ ДЕРБИ

derbi

Кад баба и деда гледају дерби
То је догађај првокласан баш,
Деле се, углавном, као сви Серби,
Деда је партизановац, а баба звездаш.

У кући тада настаје драма
Обоје изнесу своје реквизите,
Својски им помажу тата и мама
Уз нешто кафе, сока и пите.

Ал’када Звезда затресе мрежу
Настаје пакао, вриска и врева,
Деди се кнедле у грлу стежу
А баба од среће скаче и пева!

И док Партизан гори од кризе
Срце ко бубањ удара деди,
Цупка ногама па нокте гризе
За пет минута сасвим поседи!

Од беса боје ко семафор мења,
Па кукумавчи ко неко дете,
А када дође до изједначења,
Онда тањири по соби лете!

Тресу се лустери, горе тапете,
Ваља се деда, прави пируете…
Па мало шизи, па мало клечи,
А онда се на бабу кези и бечи.

Сестра и ја од кад се знамо
За Партизан и Звезду навијамо,
Са бабом и дедом у дуету
Правимо у стану буку и штету.

Сестра навија и скаче ко жаба;
Не дај се Звездо! Не дај се баба!
А ја се дерем ко бели меда,
Напред Партизан! Напред деда!

Тако се уз дерби одувек дружимо,
На крају судије највише кривимо.
И једни другима руке пружимо,
И подељени сви сложно живимо.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.