fbpx

Ветар дадиља

vetarПође неки сиромах ветар да тражи службу. Идући кроз село, нудио се сељацима да им чува децу, али му нико, како ветар није био људски створ, не хте дете поверити. Шта ће, куд ће, иако је највише волео да се с децом забавља, он покуша да ради и друге послове: погоди се код неког газде тврдице да му развије лишће на воћњаку. Како је то тек трећи пут у животу радио, не пође му за руком да све пупољке развије и кад по свршеном послу оде да прими надницу, зли газда подвикну:

Мој драги пријане,
ти не знаш заната!
Прстом ниси такнуо
многе доње гране.
Купи се на врата!

Код другог се сељака погоди да му плеви башту. Чупајући коров морао је ишчупати и понеку питому стабљику. То се, истина, сваком догоди, али и овај је газда био зао, па кад ветар затражи надницу, он се раздра:

Мој невешти брале,
не разумеш ти се
око баштенскога
ни посла ни биља,
па буди дадиља,
што ти је и отац
а и деда био,
мој пријане мио!

Препао се сиромах ветар па и не сачека крај сељакове придике, већ зажди низ село у шуму и узе се тамо нудити биљу и зверињу за помоћника. Кад угледа храст на коме стоји још лањско суво лишће, рекне:

Да ли старо лишће
треба, чика храсте,
мало да се стресе?

Због њега ти, чико,
нови лист не расте,
не указује се.

Где угледа на букви старо грање, рекне:

Како ли би било,
тето, кад би грање
сломљено и суво
мало ти одуво?

Где угледа самог зечића, стане да га љушка певушећи:

Маломе букваку
однели су баку,
однели су деку –
не дам свога зеку.

Маломе шљивику
однели су чику
у гору далеку –
не дам свога зеку.

Дрвеће је одговарало без воље, неко да чека старог познаника, Развигорца, који му сваке године у пролеће помаже приликом листања, неко да воли само да обавља своје послове, а зечије мајке су се изговарале да су сироте и да не могу да узимају дадиље. У зло доба, при крају дана, понуди се он храсту на обронку јаруге:

Да ли имаш деце,
да ти децу нихам,
да им певам тихо?

Размисли храст неколико часака па му рече:

Имам три синчића,
треба да се гаје:
остали су сироти,
без баке и наје.

Треба да се љушкају,
треба у заранке
да им певаш благе
шумске успаванке.

Храстови синчићи стадоше извиривати на свог будућег чувара и махати му умиљато зеленим шапицама. Ветар се обрадова што му пријатељски машу и остаде код њих. Најзад је био нашао посао који воли. Скиде одмах кабаницу, обеси је о заломљену суву грану па седе уз пруће смишљајући чиме да га забави. Деца као свака деца, па су и храстићи хтели да им ветар, кога назваше Дујом, штогод прича. Покуша ветар да изврда, јер је више волео да пева, али деца храстова хоће пошто-пото причу. Дуја онда поче нешто што је још од своје баке био чуо:

Украј воде, крај потока,
хода рода белобока,
белобока, рујна кљуна.

Пуче негде пушка пуна.
Нема више украј воде
белобоке наше роде.

Дуја то прича, а пруће углас плаче, жао му роде. Онда он поче нешто смешно, како се медвед женио па није могао да нађе девојку према себи, и храстићи се одмах развеселише. Чинећи се да је тобож занет неким послом, отац храст је све то слушао да види хоће ли Дуја добро обављати своју дужност. Чувши како се храстићи слатко смеју и осетив да су Дују већ заволели, реши да га задржи у служби док год деца не одрасту.

Тако је Дуја причао прућу смешне приче, ујутро му ретким чешљем рашчешљавао косу да је не би чупао, увече му певао успаванку да заспи. Ускоро га упознаше сва шумска деца и њихови родитељи. Мало, мало па ће тек која буква довикнути:

Дујо, добри брале,
пољушкај ми дете,
немам јадна кад,
овчицама морам
изаткати хлад.

Дуја прискочи буквиној деци па је успава уз песму којом је обично и храстиће успављивао:

Љушка, љушка, љушка,
далеко у гори
страшни медвед њушка:
не дам деце ја
за пролећна дана
обасјана два.

Тек што он успава мале букве, а ето ти зове бреза да успава њену децу док она не заврши везени застирач за пањ на коме су јој деца ручавала. Он прискочи и тамо певушећи:

Љуља, љуља, љуља,
далеко у гори
курјак се шуља:
не дам деце ја
за сунце, ни звезде,
ни месеца два.

Тада храстићи буду љубоморни па ударе у плач, а он брзо остави брезе па потрча њима, још издалека их умирујући:

Нија, нија, нија,
далеко кроз гору
прикрада се лија:
не дам деце ја
ни за летња два
лепа вечера.

И да би показао да су му они милији од бреза и букава, одмах на ову надовеже друге успаванке, све до саме ноћи. Тада их умије свежим мирисима, покрије крајичком своје доламе па уљушка. А кад буде зора, повиче испод храстовог дебла:

Ко хоће да буде
највиши у гају
први мора спазити
сунце на рођају.

Ко хоће све лето
да листа и буја
мора на стан примити
дрозда и славуја.

Храстићи се пробуде и стану се пети на прсте да први виде рађање сунца, и тако сваког јутра помало порасту. А што су више расли, све више су певачица на стан примали. Ускоро су постали снажно храшће зелене, гранате круне коме није требало више певати успаванке, али су Дују из захвалности што их је одгојио оставили и даље код себе те се на њиховим рукама у старости одмарао.

Десанка Максимовић

 

Извор: Веселе клупе

Marija Pašalić
Marija Pašalić
​Rođena u Kragujevcu. Interesovanja: knjige, muzika, film, putovanja, druženje, pozitivni ljudi... Životni moto: "U životu se moramo praviti ludi, a biti mudri!"