fbpx

Власта Божиновић – ДЕТЕ СА МАЛО ГИМНАЗИЈЕ

 

 

 

 

 

 ДЕТЕ СА МАЛО ГИМНАЗИЈЕ

Носилац титуле почасног грађанина Града Крагујевца и пет – шест одликовања.

Поводом текста „Три сахране јунака  Драгољуба” у броју 421 „Крагујевачких новинa” јавио нам се Власта Божиновић из села Лужница који нам је пренео сведочење Обрена Божиновића, његовог оца који је био учесник и очеведац трагичних догађаја у Априлском рату 1941. године у селу Баљковац. 

 Мој отац Обрен Божиновић био је поднаредник Краљеве војске, командир одељења код мајора Драгољуба Кргушића и нишанџија на митраљезу. Била је страшна борба када су наишли Немци тог јутра 10. априла 1941. године у засеоку Бојанићи села Баљковац. Положај врло незгодан у планини није било простора за оступницу. Требали су заседу да поставе у клисури. Дежурни свирали позив за доручак. Мој отац Обрен је претходног дана долазио кући у Лужнице и поно домаћу рану.  Поставио је свој митраљез у мајдану за песак.  Са својим водним официром (неким учитељем из Ниша) прихватили се пршуте и сува меса на положају у рову код Вулетове качаре. Ту су први осетили да се дрма земља, осматрач јавља да иде камион друмом из првца Јагодине. Погрешно јавио,  наиђоше три тенка. Први вод је поставио положај на десној страни Медне оставивши место за оступницу. Немачки тенкисти су све знали, одмах су усмерили тенкове ка нашим положају, обавестила их пете колона. Пала је команда: „Ка оружју”! Војска побацала порције и потрчала у ровове, стиже друга команда: „Не пуцајте без команде”. Чекали се наши топови са Жежеља. Припуцаше наше тобџије и уништише тенкове. За тенковима ниђоше немачка борна кола и разви се пешадија уз реку Ждраљицу. „Само су се зеленили шлемови”. Осу се борба пешадије са обе стране. Први вод одступи, без команде, и остаде само капетан Кргушић (имао је у џепу мајорске еполете) са својом четом на положају. Одмах је схватио безизлазност ситуације.
Капетан извадио пиштољ прескочио преко плота и довикује војницима: „Враћајте се, удрите звер”. „Немамо муницију капетане, све конзерве у сандуцима од муниције госпон капетане”, одговорише му војници! Ту код плота Вулеутове качаре стиже га рафал из митраљеза и он паде. Војници га покупише и однеше у заклон. Онако несебичан опет није мислио на себе него на породицу: „У џепу имам 9 000 динара, однесите то мојима”, причао ми је мој отац Обрен безброј пута. Рекао је за Крагујевачке Властимир  Божиновић из Лужница. Сеђање свога оца доставио је СУБНОР-у Крагујевца, и са њима  припрема Хронику села Лужнице за издавање.

Искористили смо прилику и са њим попричали после његовг деведесетог рођендана о његовом бурном животу, догађајима 41, 44, 45 , 82. године прошлог века, јер сада је један од ретких је видео, учествовао, али био и хроничар свога доба. Сакупљао је четири деценија хронику свога села и предао на располагање СУБНОР-у Крагујевца. Разговор смо водили на његовом породичном имању у дворишту, три куће једна до друге: прва из 19, друга из 20. и трећа из 21. века. Прво је начинио његов далеки предак који је 1879. дошао од Тимока, другу његов отац Обрен, а трећу он са својом децом. Данас живи сам у очевој кући откако му је 2010. године преминула супруга.

Познат је као човек кој воли младе људе, који воли да критикује, али никада није неког увредио. Сада је препознатњив по свом катактеристичном ходу, наранџастом штапу, сивом шеширу, тегет јелеку и панталонама. Властимир Власта Божиновић  дошао је на свет на Спасовдан 1. јуна 1927. године, јутро после земљотреса које је потресло Шумадију, од оца Обрена земљорадника и мајке Милене девојачко Мијаиловић такоће из истог села. Његов деда Јован је имао два сина и две ћерке: Обрена, Тришу, Лепосаву и Милену. Синове је поделио 1920. године и његовом оцу припало је скромних два и по хектара обрадиве земље и 22 ара шуме. Јединац у оца и мајке завршио је четири разреда са одличним успехом у Лужницама и прешао на школовање у Крагујевац. Завршио је два разреда Гимназије и почео да учи трећи разред школске 1941-1942. године. Становао је у подножју Пиваре, на углу код пруге и Косовске улице, код земљака Животе Првуловића са исписником, комшијом и другом из одељења Вељом Милошевићем.  Окупиравши Крагујевац Немци су запосели Керагујевачку гиманзију и од ње направили касарну, испред које су били стражари са стражарским кућицама. Одељења ђака наставу су похађали по околним школама, зградама, кафанама, банкама. Његов трећи разред био је премештен у Којићеву банку преко пута Нове цркве поред које је била кафана Талпара.

 

  1. октобар 1941. године

Били смо преподневна смена. Ја и Веља пођомо  рано ујутру у школу. Обично су Немци ишли на јутарња занимања у четама и строју. То јутро иду улицом: ко ловци, иду ко овце без строја, развили се у стрелце. Првог часа имали смо то јутро писмену вежбу из немачког код учитељице Милке Косановић, веренице Раце Николића, директора. Изненада час прекиде улазак Гестаповаца. Ми устасмо. Ћутимо. Клајне, клајне, чуло се и одоше на спрат уз степенице. Одозго скидају старије ћаке од петог разреда па навише. Скидају и професоре са њима. Нама поглед оста на професору веронауке Јови Калафатићу. Учитељица Милка пожутела. „Идете кући, децо”, рече нам. И ми одмах сиђосмо у град. Једва се ја и Веља пробисмо кроз народ и војску до куће у Пивари. Кад у кући кукњава и лелек. Газду отерали Немци. Плач на све стране по Крагујевцу.

Поподне се чу пуцњава, почели Немци да стрељају по Илићеву и околним селима. Увече по мене дошла моја баба Стамена, мене и Вељу да одведе кући. Рано јутро 21. октобра пропусти нас стражар без проблема на изласку из град код Петровца, те ми одосмо пешке у Лужнице.

 

Како је било без школе

Код нас у селу било четири поднаредника Краљеве војске заједно са мојим оцем. Они су вршили предвојничку обуку на позив свих војски.
Ја ти код четника заврших предвојничку обуку. Мој отац предавао партизанима. Сећам се једанпут у Катанићима забрану капетан Ђорђевић из друге четничке бригаде  под једним грмом постравио астал, на њему свира радио и на машину му куца диктат Жика деловођа. Он нас позва у подне да слушамо вести. Ми дечаци, поседасмо по оклним ладовима, био август месец, врућина, кад неки крупан глас дрекну из радија: „Овде слободна Југославија, Народна ослободилачка војска Југославије ослободила је Тузлу и фабрику соли”. Капетан скочи, удари руком радио и растера нас: „Беште одавде, шта сте се окупили?” То је био глас Вељка Влаховића из Москве!

Почињу бурни дани у Шумадији, формира се Летећа четничка бригада, па партизански одреред Душан Дугалић. Све војске измешене: четници у  нашем забрану, партизани у селу… Уочи битке на Светињи дође четничка тројка и одведе мог оца! Пустили га сутрадан увече после битке.

 

 Битка на Светињи

-Пут од  Тополе ка Крагујевцу пун је кривина! Од Кремењаче  кривина колко `оћеш, из правца Тополе иде Немачка колона камиона. Упутили се Швабе у Грчку. Било је доста расправе где поставити заседу. Причао ми мој стриц Војо Божиновић, био је у гимназији заједно са Душаном и са Гвозденом Лазаревићем(стриц одуста од академије, али њих двојица заједно завршише и академију ).  Хтео је Дугалић да стави заседу у трњаку ка Чумићу, тамо је сада кафана. Али, Гвоздан га посаветова да то не ради: „Ако ти поставиш заседу овде, прво нећеш да имаш одступницу, друго Немци ће топовима да збришу Лужнице,  иди на Светињу тамо нема  насеља”.  Дугалић послуша и постави заседу на Светињи. Немачка колона иде полако, знају они да их чека заседа, јавила им пета колона. Партизани на Светињи у заседи. Четници капетану Дацићу чувају одступницу, засели у поднужју у Шумарцима. Колона уђе у заседу и Душан Дугалић искочи пред њих и испали метак из пиштоља и заустави колону. Немачки командант поручник Борнер затечен и постиђен ситуациом извади пиштољ и убије се. Војска скочи и разоружа Немце , скину им одећу и пусте их у гаћама и кошуљи да се врате ка Тополи. Дугалић заробљену опрему отера у војне магацине у Страгаре, а камионе попале. То је била прва борба у овом крају. Исти дан биле су борбе у Барама и Кикојевцу, само тамо су борбе водили четници.

Неки дан након борби посла ме отац у Влакчу да видим да ли је готов камен за шталу. Идем преко Светиње и скупљам шавће и опруге, кад наиђе Немачка колона, нису ме дирали, био сам дете!

 

Да ли си био на принудним радовима код окупатора?

Јесам. Кулучило се много. Мој отац ко домаћин ишао по пијацу, а када треба неко да кулучи, из наше куће слао мене. На Крстовдан 1944.  Немци нас натраше да посечемо 100 хектара шуме, дрво  слали у Немачку. Ми Лужничани надиремо са истока, Чумићанци од Страгара, од Вучјака Шењанци и Пајазитовци, одозго Влакчанци. Науружани Немци нас чувају са керовима. Кад их позваше на ручак, један војник остави машингевер на дрвету. Наш комшија Воја Живановић хтеде да узме оружје и однесе четничком капетану Ђорђевићу, али његов брат Бока Филиповић га спречи, рекавши му: „Немој брате, па нас ће да побију”.

Силазимо са сечом ка кланцу. На пола дубодолине забрана у Влакчи једно шарено дрво испод кога само бије извор воде. Чумичањци нам повикаше да га не сечемо јер је то извор „Светог Саве”. Ми заобиђосмо, ал један швапски капетан притрча и наређује да сечемо редом. Иза њега строј са оружјем на готовс. Један чича скиде капу и приђе му, објашњава да је греота, крсти се јадан. Један Немац искочи из строја и преведе то капетану. Капетан није хтео да греши душу и ми шарено дрво  прођосмо. Онај Немац што је преводио дође код нас и рече да је поп из Војводине. Да ли су га Немци мобилисали ил се сам јавио не знам, ал фала му.

 

Још си малолетан 1944. године?


Ја сам бавио земљорадњом скоро до ослобођења. Наступала 17. ударна дивезија из првца Горњег Милановца, партизани се борили по висовима Рамаће, а четници одступали  друмом, ми сељаци беремо кукуруз по пољу и гледамо шта се збива. Партизани мобилисаше моје годиште у Лужницама.  Стационирани смо у  Месном одбору. По цео дан смо носили позиве по селу, скупљали храну за војску и за рањенике, клали стоку…

После ослобођења стиже  позив за моје годиште да се јавим у Крагујевац у Команду места. Примила нас комисија код онда Економске школе, а сада Основне школе “Радоје Домановић”. Ја постадох војник Народне одбране, Прве шумадијске бригаде, Првог батаљона, четврте чете, код командира Палилулца Љубише Недељковића Шопа. Народна одбрана покрива терен иза фронта. Није се нигде могло без објаве. Одведоше нас у магацин оружја и дадоше да бирамо „шта оћемо”, само да им пасује руска муниција. Наше оружје отишло на фронт, сјаје америчке и француске трометке.., Ја узе бугарски коњички карабин „манихерку”. 

Једну чету Команда посла у Аранђеловац, нас остале упути да примимо стражу од Руса у Заводима. Стигосмо ми по ноћи, а Руси, Брежњева армија, Украјинци неће да се дижу. Некако кренуше, а један старији војник ухвати ме за руку и одведе у багремар Пиротехнике. Кад тамо, просута боја, неколико бурића. „Ту не пипат, ту погинут, све је минирано”, рече и оде. После три дана наши нам поузимаше оружје и дадоше руске „винтовке”. Она нема ремен, већа од мене, носио сам је ко мотику на рамену.

 

Било је и диверзаната у Заводима

-Ми дечурлија добисмо да чувамо Седларницу и топове на писти. Пуно рушевина по Заводу. Једна чета Мајевичке бригаде код је ослобађала Заводе пребацила се преко дворишта из Илићева и прескочила преко зидова из Абисиније и ослободила Заводе да нико није могао да побегне.
Чувајући топове неки Живомир пријави да је видео Немца у рушевини. Стража се појача пушкомитраљесцем, опколи срушену зграду и позва на предају. Они одмах истакоше белу заставу и изађоше из подрума, када смо ми склонили рушевине. Били се усмрдели унутра, а у подруму нађосмо неколико сандука бомби и експлозива. Било их их је још по другим подрумима које смо ми после претресли. Заробљенике смо одвели на Метино брдо где је био логор за заробљене Италијане и Немце. У штаб батаљона сам прешао после тих догађања захваљујући стрицу, попу Трши, и његовом другу комесару Бранку Миљановићу, код кога сам био курир.

 

Чинити добро, добром се надај

Наоружаше ме руским тулумбашем, лагановцем са шест пука. Нисам пријављивао дезертере земљаке, помагао сам референтици батаљона за амбуланту да пише и подиже требовања, јер није знала латиницу. Била је провоборац, логораш, „Доса”, добра другарица.  Открише официри после две недеље марифетлуке у амбуланти, болничарке крале храну, писале темературу здравима…  Доса оде у Штаб батаљона и потражи мене да будем Шеф амбуланте. Командир батаљона построји девојке и нареди ми: „Божиновићу, свако јутро ти ми рапортираш стање у амбуланти, ти да закључаваш орман са храном, ти требујеш храну и лекове, ти да пишеш темературу, а не оне, јеси ли разумео?”.  „Разумео”. Тако ја постах шеф батаљонске амбуланте у Крагујевцу. То је трајало у амбуланти два месеца. Формира се Пета дивизија КНОЈ-а, наш батаљон прелази у самостални. Главнокомандујући и командант подручја Петар Стамболић, задржа наша два батаљона да покривамо подручје. Наша два батаљона Армија попуни децом из оклине Беграда. Изгунише јадна деца на Солунском фронту, ми смо имали среће!

Расформира се амбуланта јануара 1945. године, мене узе Ацо Драшковић идент Првог самосталног батаљона за помоћника. У Армији се уводи место болничара, формира се санитетска чета. Доће Доса код мене и рече: „Власто, да узмеш коња и да разносиш лекове по терену”. Ја одговорих: „Нећу Досо, доста ми је војске, овде код Пуке ми је лепо”. Наљутих је, оде код команданта батаљона  Милана Ловрића, Србина из Хрватске и пријави ме да нећу да је послушам. Он нареди мојим куририма да ме под оружјем спроведу до њега. „Ко си ти, тицо, да не извршаваш наређења?”, раздра се командант на мене! „Ја нисам тео добровољно”, вадим се. „Брзо по ствари и поступи по наређењу”. Тако ја постадох десетар у санитетској школи, јер био сам од 44. године у СКОЈ-у. То сам службовао све до Дана победе 9. маја, када је организована парада победе у Крагујевцу. Нас 120 санитараца у чети први на паради. Увежбали корак, увежбали песму, само звекећу наше пуне торбе са Црвеним крстом. Бина била код Пионира, пуне улица и лево и десно, народ нам аплаудира , а ми певамо „Буди се исток и запад” од Саобраћјца па до Великог парка.

После параде, нас санитарце распореде куд који, мене оставе у Штабу дивизије који је био код данашњег Музеја. Капетан Брка кад је погледао карактеристике распореди ме за санитетског референта приштабских јединица- болничара. Са њима сам био до децембра 45. године када сам се демобилисао.

 

Зашто си се демобилисао, лепо ти ишло…

Мој отац се разболео. Ја јединац. Он извадио сведочанство из Гимназије, извадио потврду из Месне заједнице, написао захтев, предао папире капетану Брки, главни доктор одобрава захтев. Ја се предомишљао. Имам могућност да одем на Вишу санитетску школу у Београд. Доса ме зове да будем апотекар у Београду. Питам доктора за савет (сада схватам да је био реакционар), а он ми каже: „Војнички опасач је тежак, буди господин на свом имању”. И ја га на моју муку послушах. Оженио сам се Олгом 1946. године, свадба била у јулу, а 15. августа родио ми се син. Постадох земљорадник. Морао сам да дослужим 1948. године шест месеци војни рок. Није било места за санитарца и постадух хемичар у АБХ или ПХЗ,  како се прво звао мој род. Одслужио сам у Охриду, па у Битољу.


Пропустио сам шансу да завершим у Краљеву курсеве дошколовавња кадрова.  Три месеца један разред. Све пропало због упале чукљева. После једне игранке оперем ноге ладном водом и добих упалу, шта ћеш, тако је било…

 

Добитник си Октобарске награде града Крагујевца 1982. године  у знак особног признања за развој Крагујевца, одликован си више пута.

 

Ја сам као земљорадник те године добио највише гласова у Општини Крагујевац, преко 92 хиљаде. Као цивил био сам активан ево педесет година у СУБНУР-у, био сам секретар СКОЈ-а и омладине, делегат у општини, делегат у Савету за пољопривреду 1958 -60. године, у социјалистичком савезу и Општинској конференцији, два пута члан Комитета шездесетих и осамдесет неке са Томом Јовановићем…Имам пет одликовања:  Орден заслуге за народ, Споменицу 1941 – 44, Медаљу борца, Медаљу Сутјеску, Медаљу Субнора и носиоц сам значке Први носиоц штафете.

 

Колико се сећаш ношења штафете?

 

Нисам ја сам носио штафету! Било нас је доста. Нас је организовао професор фискултуре Прохаска. Ја сам са једном девојком касао од Петровачке ћуприје до Руских споменика. Она није имала стомак. Нити иједна од наших другарица. Ја сам већ јавно критиковао споменик са стомаком  у центру Крагујевца.  Ко га намести- не знам!

 

Предао си СУБНОР-у архивску грађу о устанку у твом крају.

Још осамдесетих година генерал Кеша је расписао конкурс за скупљање грађе за Хронику села Лужнице. Ја сам прикупљао и слагао у књиге оно шо ми људи донесу. Писање хронике није лако, ја нисам неки научник, ни неки професор, али припао ми тај задатак. Писао сам шта сам зампатио и што су ми људи дали записано и салгао фотографије, све сам ставио у кутију и предао СУБНОР–у ове године, тачније председнику Зиројевићу. Заједно пропремамо књигу „Да се не заборави истина о том времену”.

 

После оволико година ником од млађих није јасно зашто је било стрељање у Крагујевцу.

Ја сам дете са мало гимназије, али сећам се наших ђачких одмора , „све неки кружоци”. Крагујевачка гимназија у Краљевој Југославији је била велика Партијска и Скојевска организација. 

 

 

                                                                         АПЕЛ 

                                   Спомен обележје и књига о мајору Кргушићу

 

 

СУБНОР Крагујевца и Завичајно удружење „Комови” из Крагујевца припремају спомен обележје јунаку априлског рата, мајору ЈВ Драгољубу Кргушићу и излазак књиге „Јунаци априлског рата 1941.”.

Обраћамо се свима који желе да помогну ову акцију да своје прилоге могу уплатити на жиро рачун број 150-1930-71  ГО СУБНОР Крагујевац са назнаком: За изградњу спомен обележја.

Имена дародаваца биће уписана у наведену књигу.

Miloš Ignjatović
Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.