Neće glave iz mene da odu
što padoše za srpsku slobodu!
Čvrsto stojim, držim ih u strahu –
krst nada mnom, Turci me građahu!
– „Šta učini, vojvodo Stevane,
što nas pobi, svoje Resavljane?
Dvesta leta glava mi u kuli,
pravo gleda, neprestano truli.
Da me dušman u boju ubio,
s takvom bih se smrću pomirio,
al’ da padnem od vojvode svoga!
Šta učini, za Boga miloga!“
– „Koj’ se ratnik zapitao slavni
zašto pade, u grob ode tavni?
U smrt da vas ja nisam poveo,
roblje biste tog trena postali,
a tad biste od stida pomrli,
il’ još gore: u sramu živeli!“
– „Ni ovako nismo prošli bolje:
nismo živi stavljeni na kolje,
al’ mrtvima glave nam sekoše
i u kamen ovaj uzidaše.
Sad nam glave za izložbu služe
dokle deca oko kule kruže!“
– „Da je kula porušena bila,
smrt bi vam se već zaboravila,
no ste smrću slavno pobedili,
dušmaninu konce pomrsili,
pa vam glave u kulu zazida
ne bi li se drugi poplašili.“
Taj je zeman odavno prošao,
al’ sam grdna do danas ostala,
krikom svojim svakome da reknem
čega sam se gorda naslušala.
