fbpx
spot_img

Vršnjačko nasilje vuče korene iz roditeljskog doma

Vršnjačko nasilje je u poslednje vreme toliko učestala i svakodnevna tema da nas više niti medijski natpisi o tome ne iznenađuju. Ono što i dalje iznenađuje i zabrinjava je činjenica koliko su škole postale neučinkovite po pitanju sprečavanja istog, odnosno saznanja kako neki direktori svaki pokušaj nasilja unutar njihove ustanove pokušavaju da prikriju kako bi škola sačuvala neki svoj imaginarni status ustanove u kojoj se tako nešto ne događa.

Vršnjačko nasilje u školama

Iako se danas, nakon provedenih UNICEF-ovih edukacija i radionica, većina škola se  deklarišu kao mesta nulte tolerancije na nasilje, vršnjačko nasilje među decom i mladima nikada nije bilo učestalije niti agresivnije. Škole, kojima na prvom mestu stoji naziv vaspitno, a tek onda obrazovnih ustanova, sve više gube bitku s pokušajem bilo kakvog vaspitanja, a kamoli suzbijanja nasilja u školama.

Vršnjačko nasilje je u poslednje vreme  toliko učestala i svakodnevna tema da nas više niti medijski natpisi o tome ne iznenađuju. Ono što i dalje iznenađuje i zabrinjava je činjenica koliko su škole postale neučinkovite po pitanju sprečavanja istog, odnosno saznanja kako neki direktori svaki pokušaj nasilja unutar njihove ustanove pokušavaju prikriti kako bi škola sačuvala neki svoj imaginarni status ustanove u kojoj se tako nešto ne događa.

Neefikasnost škola u suzbijanju vršnjačkog nasilja

Bojim se da je ovde u pitanju mentalitet specifične sredine u kojoj je još uvek vršnjačko nasilje tabu tema (kao što je donedavno i bilo nasilje nad ženama). U tom kontekstu su škole svoju titulu nulte tolerancije shvatile kao imperativ i potrebu da se takav oblik ponašanja prikrije, umesto da se na svaki pokušaj njegove pojave reaguje brzo i efikasno, kako bi se suzbilo daljnje pojavljivanje istog.

Ovakvi nedefinirani i čudni uslovi deluju dvostruko loše. Manipulosanjem direktora koji nisu čvrstog karaktera, roditelji koriste pretnje i ucene kako bi zaštitili svoje agresivno dete i opravdali njegovo neprimereno ponašanje, dok se roditelji žrtve, suočeni s pasivnošću škole kao institucije koja ne može zagarantirati sigurnost njihovom detetu obraćaju medijima, nadležnim institucijama i sudovima. Škole koje nisu sposobne nasilje adekvatno sankcionisati šilju poruku kako je ono pod njihovim krovom dozvoljeno, te time postaju škole koje prećutno podstiču širenje vršnjačkog nasilja.

Dete je ogledalo roditeljskog ponašanja

Obrasce vlastitog ponašanja dete uči promatrajući i oponašajući vlastite roditelje. Iako, verojatno, nikada nije bilo na tržištu prisutno toliko priručnika i knjiga o odgoju dece, pri čemu su autori pojedinih renomirani svetski pedagozi i psiholozi s dugogodišnjim radnim iskustvom, kriza odgoja i u našoj zemlji dostiže vrhunac, pa se s pravom pitamo postoji li uopšte više porodično vaspitanje . Takođe sve više vaspitnih i prosvetnih radnika pokušava da pronikne u  razloge zbog kojih smo upali u zamku obrnutih roditeljskih uloga u kojima roditelj gubi sposobnost svakog autoriteta, a dete postaje donosioc odluka i pre nego što prohoda i nauči prve reči.

Civilizacijski prelaz od tradicionalnog k modernom dogodio se kod nas naglo, popraćen usto dodatnom traumom rata. U vrlo negativnim i nesretnim okolnostima borbe za egzistencijalnu i materijalnu sigurnost većina ljudi odbacila je bez promišljanja sve ono što je bilo staro i tradicionalno kao loše, a prigrlila sve novo kao dobrodošlo i spasonosno. U toj društvenoj metamorfozi odbačene su sve pretpostavke zdravog odgoja dece unutar porodice, a prihvaćeni trendovi sveobuhvatnih dečjih prava, te mišljenje kako vaspitanje više nije posao roditelja već institucija (prvenstveno vrtića pa onda i škola).

Zbog čega se roditelji  protive svakom pokušaju (pre)vaspitanja njihove dece u školi?

Opet se vraćam na početnu premisu kako dete svoje modele ponašanja uči isključivo i najviše od roditelja. Roditelji koji praktikuju partnerski odnos (roditelj je detetu najbolji prijatelj, a ne autoritet) šalju u školu dete koje: – nije naučeno prihvatati bilo kakav oblik autoriteta, te mu samim time model učitelja postaje odbojan i neprihvatljiv – nije naučeno da funkcioniše u grupi i prihvatati interakciju, jer je naučeno da uvek bude u centru pažnje – ne može izdržati duže vrijeme bez izražavanja vlastitih potreba, budući da nije upoznalo model odgođene potreba (uvek je do sada sve bilo odmah i istog trena kada je poželjelo).

Ovakva deca školu prihvataju jako teško, jer se zbog zahteva i načina rada škole određeni obrasci njihovog ponašanja moraju menjati. Bilo koji oblik prilagođavanja i uskraćivanja trenutnog zadovoljstva dete, koje se u školskoj dobi prvi puta susreće s takvim modelom vaspitanja prihvata kao ogromnu frustraciju koja s vremenom u njemu izaziva ljutnju, bes, a na kraju rezultira i agresivnim ispadima.

Roditelj pak, koji svoje potomke ne doživljava kao decu koja uče i koja su u dobi kada je primerno na njih vaspitno delovati nego kao svoje jednakovredne partnere, na svaki neuspeh, bilo u učenju ili ponašanju svog deteta reaguju kao na vlastiti, te ga doživljavaju kao uvredu ili nepravdu protiv koje se treba boriti. Svojim, neretko, neugodnim i agresivnim intervencijama u rad vaspitnih i prosvetnih radnika ponovno pružaju vlastitom detetu model ponašanja u kojem su agresija i pretnje jedini način postizanja zadatog cilja. I tu se zatvara krug koji objašnjava i posledice nepostojanja porodičnog vaspitanja dece, ali i neučinkovitosti vaspitno-obrazovnih ustanova u nameri da se bore sa svim vrstama neadekvatnih i neprimerenih oblika ponašanja, pa i vršnjačkim nasiljem.

Slučaj roditelja, koji umesto sAradnje s učiteljima zbog zasluženog ukora deteta, sudski teraju nastavnike, rekao je da se razorio “VASPITNI SAVEZ ” roditelja i učitelja. Razlog ovakvog ponašanja roditelja leži u strahu svojstvenom porodicama s iskustvima ekonomskih problema. Takav strah ogleda se se u obliku nezdrave ambicije frustriranih roditelja.

Siromašniji roditelji napadaju nastavnike jer ih je strah da će izostanak školskog uspeha i njihovu decu odvesti u identične probleme, a bogate porodice napadaju nastavnike jer svojoj deci žele osigurati identične povlastice kakve i oni uživaju u društvu. U oba slučaja roditelji neretko ostaju sebično zatvoreni u sebe i nespremni na bilo kakvu saradnju, jer strahuju da bi netko drugi mogao oduzeti prostor koju su oni u svojim zamislima namenili svojoj deci.

Izvor. Jutarnji

Prethodni tekstMisao dana
Sledeći tekstFotografija dana
Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.