Mir.
I sreća u svom pravom obliku.
Koliba u šumi.
Ojačana, da ne uđu zmije i gušteri.
Šta će kad se plaši.
Kamin u ćošku i knjiga.
I neko toplo, mirišljavo ćebe.
Zagrljaj – jak i nežan istovremeno.
Opčinjenost i razumevanje.
Pogled, smešak i ruke.
Ono što joj treba koliko i vazduh i voda.
Kafa, čaj.
I sendviči.
I opet on.
Da je mazi i voli.
Nikako mlako.
Da je voli ludo,
jako, neobjašnjivo,
potpuno, izvan svih granica.
Da je nikom ne da.
Da je i ona njemu potrebna
koliko i vazduh i voda.
Da ne mogu jedno bez drugog
ni kad se prepiru.
Da se zauvek grle.
Da nikad ne prestanu da osećaju,
da nikad ne uzimaju
ono drugo zdravo za gotovo.
Na terasi šćućureni,
da gledaju zvezde.
I Mesec i njegov sjaj.
I da ne moraju da maštaju jer su ispunili san.
Marija Bogičević
(iz zbirke „Trag misli“)
